Juče ,7.avgusta, navršilo se trideset godina,od iznenadne i tragične smrti Nenada-Neše Burgića, jedinstvene i neponovljive ličnosti u našoj diplomatiji i kulturi.

 Nenad Burgić rođen je 12. aprila 1952. godine u Brusu. Osnovnu školu je učio u Brusu, gimnaziju u Kraljevu. Za vreme školovanja bio je odličan đak, Vukovac, pokazavši prirodnu bistrinu uma i vanserijsku inteligenciju kao i lakoću pamćenja. Đak generacije sa sedam diploma. Ekonomski fakultet je završio u Beogradu, diplomirao sa ocenom 10 u 23. godini života. Služio je JNA u Sarajevu a po odsluženju vojnog roka proizveden u čin p.poručnika.

Zaposlio se u SSIP-u 1979. godine. Akreditovan kao diplomata odlazi u Tokio za atašea za privredu. S obzirom da je izučavao filozofiju i kulturu Dalekog Istoka posle nekoliko meseci dobija poslove atašea za kulturu i štampu, tako da je uspešno obavljao poslove i iz ove oblasti.

Bio je poliglota, govorio je pet jezika: engleski, francuski, ruski, japanski i kineski. U Japanu je boravio četiri godine, od 1979. do 1983 i jedini je od svih službenika u našem predstavništvu govorio japanski.

Nenad Burgić je bio čovek posebne vrste, pa i diplomata posebne vrste što nam govore i mnogobrojni događaji. Jedan od tih događaja je i onaj kada je Zoran Đorđević, dopisnik „Tanjuga“ iz Pekinga, otišao u Tokio na izlet. Potražio je Nenada Burgića, čiji je stan bio svratište i konačište za sve one koji su se zadesili u dvanaestmilionskoj japanskoj prestonici, a nisu imali gde da spavaju. Usput, gledajući izloge, Zoranu je zapala za oko fotografija lepe Japanke sa bluzonom od jugoslovenske zastave: trobojka i crvena komunistička petrokraka u sred srede proameričkog, antikomunističkog Japana! Brže-bolje, Zoran je kupio tu fotografiju, a onda je video da nije morao da žuri nije bilo knjižare ni kioska u kojoj ista nije mogla da se nađe. Elem, upoznavši Nenada Burgića, Zoran mu je pokazao tu „atrakciju“, a onda saznao da je ideja potekla od Nenada, da ju je ostvarila najpoznatija japanska modna kreatorka, a bluzon nosi najpopularnija japanska pevačica.

 Nenadova ljubav prema filozofiji, kulturi i jezicima Dalekog Istoka počela je mnogo pre 1979. godine, od kada je na četvorogodišnjoj službi u Tokiju. U Japan je već otišao sa objavljenom zbirkom japanske poezije „Zatvorena (otvorena) knjiga“, a za knjigu „japanskih“ stihova, haiko-poezije „Oluja u planini“, dobio saveznu nagradu (čiji je novčani deo odbio).

Službovanje u Tokiju iskoristio je za više boravka u Kini, čiji je jezik takođe naučio i čija ga je kaligrafija posebno zainteresovala. Beogradska „Naučna knjiga“ i kraljevačko „Slovo“ objavili su mu 1988. godine grandiozno delo, jedino te vrste u Jugoslaviji, „Kinesku kaligrafiju“. Objavljivao je tekstove u jedinom jugoslovenskom časopisu te vrste, „Kultura Istoka“, bio je recenzent knjige Zorana Belića „Hod kroz bespuće ili Put moći – Izabrani spisi o borbi za duh“, držao je predavanja na beogradskom Filozofskom fakultetu, na raznim tribinama, bavio se grafikom i bio je jedan od najboljih umetnika „Galerije AUT“ u Grožđanima u Istri. Koautor je tokijskog izdanja „Narodne igre u Japanu“.

 Interesujući se za kulturu dalekih naroda, produbljivao je i znanja o kulturi svog naroda i  negovao svoje nacionalne korene i baštinu. Učeći od Kineza i Japanaca o njihovom pismu, poučavao je Kineze i Japance srpskoj ćirilici i srpskoj srednjevekovnoj kaligrafiji.

Na sve prijeme, na koje su Japanci, Kinezi, Indusi i drugi diplomatski predstavnici, sem evropskih i američkih, dolazili u nacionalnim nošnjama, pojavljivao se u šumadijskoj anteriji, vazenoj košulji i čarapama, opancima i ostalim detaljima srpske nošnje.Nije se kao neki, stideo svog seljačkog porekla i svoje „seljačke nacije“, već naprotiv, izuzetno se ponosio svojim korenima i u njima video mnoge vrednosti, nedostupne samo skorojevićskom oku.

Kada se vratio iz Japana dobio je mesto sekretar-savetnik gde je ostao sedam godina, sve do 1990. godine. Zagonetna smrt ga je presekla u najlepšim godinama života i stvaralaštva.

Napisao tri knjige: Otvorena – zatvorena knjiga, Oluja u planini  i Kineska kaligrafiju.

„Da je sreće,danas, prve subote u avgustu,bila bih ,po trinaesti put, u dvorištu svoje „Magdale“, zajedno sa mojim životnim saputnikom Branom, domaćica druženja umetnika i kreativaca svih vrsta kao i ljubitelja umetnosti uopšte“,rekla nam je ,slikarka,regreso terapeut i ekstraseans  Hadži Milena Marija Magdalena Kovačević iz Kraljeva.

„Ovako,  zbog „više slile“, umesto trinaestog okupljanja kreativaca svih vrsta u Kraljevu, svi smo danas,na žalost, „maskirani“. I dok smo se mi, učesnici druženja koga smo nazvali „Masharat“, maskirali želeći da istaknemo umetnosti primerenu nekonvecionalnost, danas nam nalažu da , zdravlja radi nosimo maske. Ja to poštujem i preporučujem poštovanje naloga medicinske struke, ali želim da kažem, sada kada vam saopštavam razloge odlaganja ovogodišnjeg XIII maskenbala, „Masharat“-a, da ove maske nisam nikada (po)želela uprkos činjenci da su maske,ali svakako one drugačije, čest motiv na mojim slikama“,rekla nam je Milena Kovačević,danas u svom domu.

U proteklih dvanaest  godina tokom trajanja „Masharat“-a , manifestacije  koja slavi ljudsku kreativnost ,kroz dom porodice Kovačević u Kraljevu, prošlo je nekoliko hiljada posetilaca a priliku da pokažu sebe,svoje stvaralaštvo, svoju kreativnost imalo je više desetina umetnika,od onih već afirmisanih i dokazanih kreativaca do naturščika  iz zemlje i inostranstva.

Bilo je tu više kamernih pozorišnih predstava,resitala, izložbi,mini koncerata ozbiljne i druge muzike,plesova iz nama dalekih zemalja…i naravno,uvek, dobrog druženja i zabave.

Milena Kovačević je rođena u Lazarevcu, odrasla  u Kraljevu i u mladosti je često pohodila Južnu Srbiju postojbinu svoga oca. Taj kraj, njegovu mistiku, trajno je urezala u sebe. Sa sedamnaest godina odlazi u Nemačku gde nastavlja školovanje, a želja za usavršavanjem vodi je u Pariz gde završava privatnu umetničku Akademiju „ABC“. Ljubav prema slikarstvu bila je „okidač“ da se upusti u posao galeriste otvarajući sopstvenu galeriju u Nemačkoj a ambijent galerije je bio inspiracija da nastavi druženje sa svetom mode jer je u galeriji otvorila i školu modelinga. Sreće se i druži sa Uri Gelerom, Davidom Koperfildom i drugim svetskim iluzionistima, a to joj otvara vrata mnogih evropskih aristokratskih porodica. Za slikarstvo Milena je uvek nalazila i vremena i snage i inspiracije pa je tako za tridesetpet godina aktivnog bavljenja slikarstvom priredila dvadesetak samostalnih i humanitarnih izložbi a njena dela se nalaze u preko tridesetak zemalja na svetu. Za svoj rad dobijala je brojna priznanja pa čak i dva državna.

Danas je,u kraljevačkoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“  žiri za dodelu nagrade Žička hrisovulja,koji je,ove godine, radio  u sastavu: Vladimir Jagličić (u svojstvu prethodnog dobitnika), Dejan Aleksić, mr. Ana Gvozdenović, Miloš Milišić i Dragan Hamović (predsednik),saopštio svoju   odluku da je dobitnik Žičke hrisovulje za 2020. godinu pesnik Milan Nenadić, kako se to u obrazloženju navodi, „za poeziju dubokog poistovećenja sa matičnim tlom i predanjem“.

U danas pročitanom pisanom obrazloženju koga je potpisao predsednik žirija Dragan Hamović imeđu ostalog kaže se i: „Prošlost, iz dubine njihovog izrečenog i neizrecivog iskustva, došla je iznova po svoje i ne prolazi. Dinarski svet iz kojeg potiču održan je i oličen epikom, ali su epiku, u rečeni čas poluvekovnog primirja, zamenili individualni glasovi čiji se naglasci razlikuju, ali koji, svi do jednog, pokazuju da se od pripadnosti svome prostoru ne može pobeći bez težih posledica po sebe samoga.  Nenadićev lirski dijalog sa precima neposredan je i bolan, on se oseća potomkom najpre po jednoj zajedničkoj crti, koju izražava davna njegova „Uskočka pesma“:„Ja ne gradim, ja zvučno razaram, / Ja sam ropac posle vašeg krika.“

Nagrada se ,po tradiciji dodeljuje u avgustu mesecu, u okviru kulturno-naučne manifestacije Žički duhovni sabor Preobraženje, koja se održava  već 29 godina za redom u Kraljevu i u manastiru Žiča.

Na današnjoj konferenciji za štampu prisutni članovi žirija nisu mogli,zbog sitauacije izazvane epidemijom korone,da saopšte, sasvim precizno,program ovogodišnjinjeg  Žičko  duhovnog sabora Preobraženje koga ,pod pokroviteljstvom grada Kraljeva,organizuju Narodna biblioteka„Stefan Prvovenčani“ i Narodni muzej  u Kraljevu zajedno sa Književnim klubom „Kraljevo“koji je,svojevremeno,još daleke 1992.godine,inicirao i pokrenuo ovu ,sada već međunarodno afirmisanu kulturno-naučnu manifestaciju.

Milan Nenadić, rođen 1947. godine u Grkovcima kod Bosanskog Grahova. Važnije zbirke pesama: Stefanos (1971), Opšti odar (1978), Usamljena istorija (1979), Osvetna maska (1981), Drhtanje u svodu (1988), Venac za Gavrila (1991), Utočište (1994), Ugrušak (1997), Divlji bog Balkana (2003). Sa suprugom Ileanom Ursu prevodi sa rumunskog. Dobitnik svih značajnijih domaćih književnih priznanja. Školovao se u Bosanskom Grahovu i Sarajevu,živeo u Beogradu, Zrenjaninu, a sada živi u Petrovaradinu.

Večeras je , u Galeriji kulturnog centra „Ribnica“ u Kraljevu , u čast  Međunarodnog dana žena ,otvorena kolektivna izložba „Kraljevačke umetnice“.

Na ovoj jedinstvenoj izložbi koja će trajati do 25 marta biće izložena dela četrnaset autorki iz Kraljeva. Radi se , uglavnom , o već afirmisanim umetnicama koje stvaraju u Kraljevu  ili su pak poreklom iz njega  a žive i rade u drugim sredinama u zemlji i inostranstvu .

Raznolikost žanrova i tehnika kojima stvaraju ove dame  čine ovu kolektivnu izložbu posebnom pa je ,s pravom, možemo nazvati  događajem bez premca u kulturnom životu  grada na Ibru  na samom početku ove godine.

Izložbu je, pročitavši pesmu „Ničija“ autorke Jelene Marković proglasila otvorenom glumica Ana Jerotijević,urednica kultunog programa u KC „Ribnica“.

U ime grada Kraljeva i Saveta za rodnu ravnopravnost umetnice je pozdravila Lidija Pavlović-Knežević poželevši im da ovakva ,ženska, izloba postane praksa koja će se ponavljati iz godine u godinu obeavši i svu neophodnu podršku i pomoć Saveta za rodnu ravnoravnost grada Kraljeva.

Posetioci će biti u prilici da, u naredne dve nedelje, vide dela Tatjane Blagojević, Slađane Miljković, Dušice Radosavljević, Aleksandre Popović, Danke Dimitrijević, Jasne Bosić, Jelene Petrović, Ljubinke Adamović Aksentijević, Milice Antonijević, Milice Šolajić, Momire Radosavljević, Nevene Mitić, Jovane Banjanac i Viktorije Zdravković.

Večerašnjim programom nazvanim „Kamen za pod glavu “, po jednoj od najizvođenijih predstava Kraljevačkog pozorišta , svečano je zatvorena  izložba „ Ispod podignute zavese – 70 godina umetničkog rada Kraljevačkog pozorišta“ , autorke  Mirjane Savić , muzejskog savetnika Narodnog muzeja Kraljevo , koju je , u protekla dva meseca videlo nekoliko hiljada posetilaca Galerije Narodnog muzeja Kraljevo.

Predstava „Kamen za pod glavu“  je posle  priznanja osvojenih na 38. Saveznom festivalu pozorišnih amatera održanom juna 1994 u Vranju, kada je od 11 „Zlatnih maski“ osvojila čak 6 , nastavila svoj život još čitavu deceniju. Doživela je preko sto izvođenja, a o njenom značaju u nacionalnim okvirima dovoljno govori podatak da je 101. repriza izvedena u Narodnom pozorištu u Beogradu, a 102. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Rađena je po tekstu tekstu Milice Novković, koji predstavlja jedan od najboljih dramskih tekstova u dvadesetom veku napisanih na srpskom jeziku.

Večerašnjim programom moderirao je Miodrag Dinulović, direktor kraljevačkog pozorišta, a njegovi sagovornici bili su glumci iz prve postave komada Milomir Nedeljković , Biljana Konstantinović i Mile Cvijović kao i Dragan Jakovljević koji je potpisao režiju.

Kraljevačko pozorište  od 1998 godine ima poluprofesionalni status , a od juna 2001 godine  funkcioniše kao  Javna ustanova Kraljevačko pozorište. Pozorište tako dobija status institucije grada sa  definisanim standardima  po kojima  i danas radi.

Danas je u Kraljevu , na Trgu Srpski ratnika ,  u organizaciji Savet za rodnu ravnopravanost grada Kraljeva , dečiji hor „Arija“ pod upravom Dragane Milićević snimio nekoliko srpskih i ruskih pesama koje će , kako je planirano , biti emitovane 9. maja na Dan pobede na ekranima širom Moskve.

Ovo je  deo  planiranih aktivnosti kojim Međunarodna konferencija  potomaka antifašističkih boraca iz Drugog svetskog rata „Besmrtni puk“ želi da   u Srbiji podseti na zajedničku  na antifašističku borbu u Drugom svetskom ratu.

Ideja „Besmrtnog puka“ rodila u sibirskom gradu Tomsku 2011 godine  a u Moskvi je ova šetnja ,prvi put ,organizovana 2013 godine. Zasluge za  predstavljanje Kraljeva , na ovaj način ,  tokom obeležavanja Dana pobede 2020 godine ,  učešćem  dečijeg hora i Udruženja ratnih vojnih invalida Kraljeva   pripadaju Lidiji Knežević-Pavlović, predsednici  Saveta za rodnu ravnopravnost  grada  Kraljeva i  gospođi  Nataliji Šatiljini koja je u Srbiju došla  još 1999 godine kao balerina, i od tada neumorno radi na  obnavljanju i jačanju srpsko-ruskih veza.

Kraljevo duguje posebnu zahvalnost  pripadnicima 1041. sovjetskog puka, 65. Korpusa Crvene armije koji su zajedno sa  jedinicama 4. crnogorske brigade, 3. i 6. srpske brigade Druge proleterske divizije NOVJ prešle  Ibar , zauzevši delove grada oko porušenog mosta i otpočele  presudnu bitku za  oslobođenje Kraljeva u noći 28/29.novembar 1944godine. U borbama za oslobođenje Kraljeva novembra 1944 godine izginulo je 357 pripadnika Crvene armije a njihovi posmrtni ostatci su 1962 godine ,uz najveće vojne počasti, preneti u zajedničku grobnicu u Jagodini.

Koreni veza kraljevčana i rusa sežu i u vreme posle   revolucionarnih zbivanja iz februara i oktobra 1917 godine. Posle  trogodišnjeg građanskog rata i  prestanka postojanja carske Rusije oko dva milona Rusa pripadnika svih slojeva elite carske Rusije spas je potražio u emigraciji širom sveta.Njih oko 40.000  našlo  je utočište u ondašnjoj kraljevini Jugoslaviji , najvećim delom u Srbiji. Oko tristotine njih , obrelo se i u Kraljevu u kome i danas žive njihovi brojni potomci. Oni  su u Kraljevu imali i Sokolsko društvo od 30 muškaraca i 15 devojaka, a 1937. imali su knjižaru i čitaonicu, baletsku trupu i pevačko društvo. I Spomenik srpskim ratnicima u centru Kraljeva koji je  kopija spomenika srpskim braniteljima Beograda a čiji je autor Roman Verhovski ruski vajar, arhitekta i umetnik svedoči na svoj način o kraljevačko –ruskim vezama.

1935 godine na inicijativu Vladike Nikolaja Velimirovića a povodom obeležavanja godine svetosavlja u porti manastira Žiče , sagrađena je „Bela crkva“ u kojoj su  ruski umetnici naslikali fresku cara Nikolaja Drugog ,decenijam pre njegove kanonizacije od strane Ruske pravoslavne crkve.

Rusi su od svog dolaska pa do današnjih dana davali su i daju veliki doprinos razvoju grada na Ibru. Profesori Ignjatije Poderegin, Feodor Rajevski, Ivan Vedenski i drugi odškolovali su generacije đaka ,Mihail Glušenko je u periodu od 1922 do 1927 godine projektovao  crkvu  Blagoveštenje u selu Vrdilima i oslikao njen ikonostas .U Kraljevu je živeo i ataman Kubanskih Kozaka ,Naumenko. 59 Rusa se  našlo  na spisku, među 2196  identifikovanih žrtava streljanja koga su izvršili Nemci oktobra 1941 godine u Kraljevu.

Sinoć je u škotskom gradu Dandiju , u galeriji Generator Projects , umetnica iz Kraljeva Tamara Rogović  zajedno sa svojom kolegincom , norvežankom poljskog porekla Tošjom  Bargijelovskom Džonsen  izvelela  performans „Bridge“(Most).

Tamara je , od pre tri  godine , student  postdiplomskih master studija savremene likovne umetnosti na Univerzitetu u Edinburgu upisavši savremenu likovnu umetnost sa tek navršenih osamnasest godina.

Most , mostovi kao predmet istraživanja  u likovnom i drugom umetničkom stvaralaštvu  Tamare Rogović prisutni su još od njenih najranijih dana  a ona od svoje 6. godine, pripada  grupi izrazito nadarene dece . Bila je najmlađa studentkinja slikarstva u Srbiji  u svojoj  četrnaestoj  godini , a sasvojih 17 godina, primljena je na studije u Parizu.

Posle niza slika urađenih  različitim tehnikama  na kojima dominara tema mosta kao funkcionalne ljudske tvorevine koja spaja , obale , ljude , narode ,Tamara se odlučila da  sa koleginicom Tošjom kroz performans , u čijem je središtu njihova saradnja  u interpretaciji pesme „Đurđevdan“ ukaže na bliskos , povezanost različitih naroda. Za to im je poslužio  muzički album „Kayah i Bregović“ nastao još 2000 godine kao plod saradnje Gorana Bregovića i popularne poljske pevačice Kaje.

U performasu koji je sinoć u Dandiju  izveden tek treći put, (predhodna dva izvođenja bila su u Edinbrurgu) njih dve su nastavile da razvijaju konteskt performansa da je svaka kolaboracija  i neka vrsta most između aktera. Govoreći i pevajući , naizmenično na srpskom , poljskom , engleskom  stihove romske narodne pesme Đurđevdan Tamara i Tošja su  ukazale  da živimo  u vermenu kada naučni i tehnološki progres snažno utiču na našu percepciju stvarnosti ali da  nasleđeni okviri zajedničkog , sveopšteg , iskustva različitih naroda  odoleva tim promena čiji smo svakodnevni svedoci i akteri.

Recimo na kraju da nam je Tamara Rogović prilikom svog nedavog boravka u Kraljevu, iz koga je krenula direktno za Darbi na sinoćnji performans , kao još jednu potvrdu svog bavljenja saradnjom kroz  simboliku  mostova , ispričala da je počela da se bavi proučavanjem boravka i školovanja srpske dece koju je  , od kraja 1915 do proleća 1916 godine  sakupljala  srpska Vlada u izbeglištvu  na Krfu i slala na školovanje u Veliku Britaniju. Neka od te  dece su se ,onda  školovala u Edinbrugu i Dandiju čime su ti nekadašnji „heriotsi“ ,pre 104 godine , kao  i Tamara  danas dodali „svoju ciglu u večiti duhovni most“ i bliskost između Škota i Srba.

Malo je kraljevčana koji su se bavili sportom , posebno atletikom ili košarkom , ili pak onih koji su se kao navijači , osamdesetih godina prošlog veka , u vreme kada su košarkaši kraljevačke „Sloge“ igrali  mečeve u ondašnjoj prvoligaškoj konkurenciji velike Jugoslavije , tiskali u popularmoj „Kutiji šibica“ kako su tada , zbog njenih performansi , zvali Halu sportova na Keju , a ko nije čuo za Pureta , prvog kondicionog trenera u  košarkaškom klubu „Sloga“.

Miodrag Radomirović –Pure , čovek nesvakidašnje životne i radne biografije ni tada , a ni danas kao dobro držeći sedamdesetogodišnjak , ne ostavlja ravnodušnim svoje sagovornike , poznanike i brojne prijatelje koje je stekao širom sveta baveći se atletikom , najpre kao takmičar , pobednik , sedamdesetih godina prošlog veka , ondašnjeg Svearmiskog prvenstva JNA u trci na 5000 metara , a kasnije ,kratkotrajno ,  i kao trener u Atletskom klubu „Metalac“ iz Kraljeva u kome je , kao srednjoškolac iz obližnjih Miločaja ,i započeo svoje , do danas ,neprekinuto bavljenje sportom i druženje sa sporistima.

Nemirnog duha, nepresušne energije i pun kreativnih ideja u vezi sa unapređenjem trenerskog znanja , zadojen, kako sam voli da kaže, postulatima velikana naše košarke profesora Aleksandra Ace Nikolića koji mu je , kao treneru anonimusu iz malog kluba, ukazivao poverenje pozivajući ga da svoje metode i ideje iznosi na skupovima kojima su prisusvovali treneri velikani iz nekadašnje Jugoslavije poput Ranka Žeravice, Božidara Maljkovića , Lazara Lečića…, Pure se hrabo  otisnuo u nepoznato , put Nemačke krajem osamdesetih godina.

Nepoznanice ,neizvesnost ,neznanje jezika i mnoge druge prepreke Pure je , samo njemu svojstvenom energijom i predanim , istrajnim radom pretvarao u nove izvore energije i snagu sopstvene volje. U  Nemačkoj , kasnije i u Austriji i Luksemburgu , kroz četvrt veka drugu trenersku karijeru, prešavši put od trećih  do prvih liga, beskompromisno se zalagao da trener nije uspešan ako ne izgrađuje i ljudsku , duhovnu , dimenziju igrača. Njegovi projekti „Made in Austrija“ i „Made in Germany“ koji u svojoj osnovi imaju stav da uspešan sportski ,košarkašk  klub mora počivati na domicilnim igračima bez obzira na njihove , početne, predispozicije davao je i daje rezultate. Tako je od nekadašnjih njegovih devet igrača Austrijanaca njih čak četvorica zaigralo , po prvi put , u prvoligaškim klubovima Španije.

Zato je druženje sa Puretom upriličeno  , u „Bazileus“ hab-u ,  povodom promocije knjige  „Da je znanje lako, svi bi ga imali“ u kojoj je Pure objavio preko 600  misli poznatih i manje poznatih ljudi iz sveta košarke i drugih sportova , koje je on godinama ,prilježno zapisivao, okupilo,večeras, veliki broj kraljevčana.

Razgovor vođen s velikim umećem novinarke Radimile –Rajke Vesković u kome je učestvovalo  troje Puretovih kolega sličnih biografija aktivni sportista pa trener, pripadnika različitih generacija protekao je za tili čas ispunivši sve prisutne pregrštom emocija i sete ali i zapitanošću nad sudbinom sporta i košarke u gradu na Ibru i u Srbiji uopšte. Tu zabrinutost i strepnju za budućnost naše košarke i sporta  najbolje iskazao Pure , podsetivši sve prisutne , na nedvni meč odigran između Partizana i Efes-a kada je, u zadnjim minutama, na parketu ,u dresu beogradskog kluba bilo svih pet igrača –stranaca a na klupi trener ,takođe stranac.

Puretovi večerašnji sagovornici bili su: dr.ekonomskih nauka Milan Matijević, prvi Puretov atletski trener i danas , kao osamdesetpetogodišnjak , aktivni učesnik trka veterana , Dragan Gagi Stefanović nekadašnji član prve petorke koja je uvela „Slogu“ u prvu  košarkašku ligu Jugoslavije a kome je Pure bio prvi kondicioni trener u životu  i najmlađi među njima ,Aleksadar Aca Čukić , igrač prvotimac Mašinca , FMP-a i Milicionara koji se kao mlad posvetio ličnom stručnom usavršavanju završivši  DIF, da bi potom bio kondicioni trener košarkaša Sloge a sada kao vlasnik i trener Fitnes studija „Coloseum“ u Kraljevu sarađuje ,već deset godina ,sa Puretom primenjujući njegove metode u izvođenju  individualnih , funkcionalnih ,kondicionih treninga aktivnih sportista i rekreativaca.

Posebno dirljiv bio večerašnji , nenajavljeni , susret  dva nekadašnja klubska druga, atletičara „Metalca“, Miodraga Radomirovića –Pureta i Mihajla Lišanina- Lišketa , koji se posle prestanka bavljenja atletikom posvetio slikarstvu i koji , danas, kao zaslužni građanin Celja uspešno vodi svoju galeriju, u čijem fundusu se ,posle trideset godina rada kao galeriste , nalazi  dvesta hiljada slika mladih umetnika, koji su učestvovali na takmičenjima koje je on  organizovao u okviru Galerije likovnih dela mladih iz celog sveta.

I na,kraju,  prelepo veče i druženje sa Puretom završeno je njegovoim obećanjem da će kraljevačanima  ,uskoro, predstaviti još jednu svoju ,novu ,knjigu u kojoj će se podsetiti na dane svog bavljenja poslom instruktora vožnje u gradu na Ibru.