utorak, 30. novembar 2021.

Vesti iz kategorije ‘Projekti’

Meštani seoskih mesnih zajednica u Kraljevu podržali inicijativu za izmenu modela finansiranja komunalnih projekata

Objavljeno: 06.11.2021. | autor: KV Novosti -on line

Grad Kraljevo kao lokalna samouprava pripada, kada je reč o  modelu finansiranja rada mesnih zajednica,većinskoj grupi od 95 % opština i gradova u Srbiji, koje primenjuju takozvani linerani model finansiranja koji podrazumeva da se sredstva za redovnu delatnost mesnih zajednica ali i za  uređenje komunalne infrastrukture dodeljuju odlukama opštinskih ili gradskih veća.

Ovo je samo jedna od iznetih konstatacija na  nedavno održanom završnom skupu koji je organizovan kao jedna od aktivnosti projekta ”Informisani građani – aktivni učesnici u planiranju ruralne infrastrukture” koga je sproveo koji sprovodi Evropski pokret u Srbiji – Kraljevo.

Ključna aktivnost projekta realizovana je kroz seriju od šest razgovora-tribina održanih u Miločaju, Konarevu, Lopatnici, Čibukovcu, Samailima i u Kovačima organizovanih pod nazivom ”Razvoj sela po meri nas meštana“.

Ovi razgovori su dali snažnu argumentaciju  i punu podršku za pokretanje inicijative za izmenu sistema finansiranja projekata mesnih zajednica na teritoriji grada Kraljeva.To podrazumeva da građani u mesnim zajednicama unapred znaju koliki je novac opredeljen za razvoj infrastrukture i da oni sami na zborovima i sastancima odrede prioritete trošenja sredstava koja se prikupljaju od poreza na imovinu na tom području.

Građani su, na tim razgovorima, dajući podršku udruženju građana “Evropski pokret u Srbiji – Kraljevo” za pokretanje inicijative isticali da im se ,po prvi put,neko obraćao tražeći od njih podršku za nešto konkretno I agrumentima potkrepljeno.

Posle  upoznavanja sa suštinom predloga za izmenu  modela finansiranja rada mesnih zajednica građanima je bilo jasno da taj drugačiji model koji se ,na žalost,primenjije eksperimentalno  u vrlo malom broj lokalnih samouprava među kojima,sa postignutim rezultatima, prednjači grad Šabac njima donosi veću  uključenost građana i mesnih zajednica u sistem odlučivanja, pa samim tim i veću demokratičnost i transparentnost u trošenju sredstava.

Takav model , programsko projektno konkursno finansiranje, podrazumeva pisanje projekata koji bi tačno specifikovali problem ili želju meštana za unapređenje lokalne zajednice, što je logično jer građani najbolje znaju šta su ključni prioriteti za razvoj njihove lokalne zajednice.

Način funkcionisanja podrzaumeva  da članovi saveta mesne zajednice svoje kapitalne projekte, a odlukom je predhodno definisano šta podrazumevaju ti kapitalni projekti, podnose Komisiji. Ona, prema uputstvu, Zakonu o budžetu i Budžetu lokalne samouprave određuje sa  koliko sredstava raspolažu mesne zajednice  i na osnovu toga one formiraju svoje, kapitalne, projekte.

Projekat “Informisani gradjani – aktivni ucesnici u planiranju razvoja ruralne infrastrukture“ , sprovodi Evropski pokret u Srbiji  – Kraljevo uz podrsku programa “Zajedno za aktivno drustvo“ , koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Gradjanske inicijative.

I nas će naši potomci kazniti zaboravom!

Objavljeno: 21.10.2021. | autor: KV Novosti -on line

Treće izdanje dragocene istoriografske knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ autorke   Silvije Krejaković , objavljeno kao prvo delo u novouspostavljenoj ediciji Muzeja žrtava genocida, pod nazivom Sine ira et studio (lat. – bez gneva i pristrasnosti) dolazi  pred javnost u pravi čas, jedan je od zaključaka koji se nameće posle sinoćne promocije održane u Narodnom muzeju u Kraljevu.

A pravi čas je ,mada ,možda ne bi bilo preterano reći  i zadnji je čas , jer se, kao društvo i kao narod, suočavamo ,kako to sinoć reče istoričar dr Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu, sa posledicama apsolutnog neznanja i nezainteresovanosti za ono šta nam se desilo pre samo osamdeset godina.

Brojni su ishodi  te naše „kulture zaborava“ poput raznih primera   činjenja ili ne činjenja prema, i na, mestima kolektivnog stradanja  tog istog naroda u  ne tako dalekoj prošlosti, koji se ,na dnevnom nivou, prijavljuju  Muzeju žrtava genocida.

dr.Dejan Ristić v.d.direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu

Zato je dr Ristić sinoć rekao kako oseća potrebu da,  baš ovde ,u Kraljevu,u kome se desio zločin protiv čovečnosti, koji po svom istorijskom i svakom drugom značaju prevazilazi okvire jednog grada i jedne države, podeli svoju zabrinutos i upitanost u kom pravcu mi, kao društvo ili narod , idemo ako smo spremni da umesto kulture sećanja negujemo „kulturu“ zaborava?

„U Kraljevu se desio jedan, pravno kodifikovani i sprovedeni zločin od strane jedne države prema pripadnicima naroda ,druge, okupirane države koji ,na žalost nije kodifikovan kao genocid jer su ,tek kasnije, doneti prvi međunarodno pravi akti o genocidu pa nije bilo moguće, zločin u Kraljevu ili Kragujevcu ,kasnije retroaktivno tako kodifikovati.Tačnije iako je i bilo nekih prilika, na nekim zakasnelim suđenjima pojedinim pripadnicima nemačke vojske kasnih četrdesetih godina prošlog veka, one su propuštene“ rekao je dr Ristić. On je , tu svoju tezu o nedovoljnom bavljenju naše istorijske i pravne nauke temama  masovnog stradanja srpskog naroda tokom XX veka a posebno tokom II svetskog rata, potkrepio i podacima o broju doktorata na ove teme  i broju istoričara koji proučavaju ovu oblast zaključivši da „kao što mi pretke kažnjavamo zaboravom i nas će naši potomci kazniti zaboravom“.

Silvija Krejaković

Silvija Krejaković autorka knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ je podelila svoja sećanja i dileme sa kojima se suočavala tokom svog višedecenijskog rada na ovoj knjizi sa brojnom publikom na promociji.

Svoju zabrinutost o zaboravu kao dominatnoj karakteristici našeg   društva, koji, kada su u pitanju masovna stradanja nevinih  civilnih žrtava tokom II svetskog rata na prostoru Srbije, poprima ozbiljne razmere, Silvija je iskazala citirajući svog starijeg kolegu istoričara i profesora Đorđa Stankovića – Čemu podušja, čemu pomeni ako ne znamo kome ih posvećujemo?

Kraljevčani ,zahvaljujući njenom radu znaju, sa docnjom dugom preko pola veka, imena i prezimena  , do sada tačno utvrđena  ,za 2.198 stradalnika.

Ali,na žalost,ni jedno od tih imena još uvek nije ,na bilo koji način,upisano na bilo kom delu memorijalnog kompleksa nazvanog „Groblje streljanih 1941.godine“.

Memorijalnog kompleksa koji  ,takođe,duže od pola veka stoji nedovršen.

I kao što to reče, već citirani, dr.Dejan Ristić „Cilj okupatora je bio da poništi jednu naciju a mi ,našim odnosom,prema žrtvama masovnih stradanja tokom II svetskog rata,kao da nastavljamo tu tendenciju.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Zaborav je najrazornije oružje!

Objavljeno: 18.10.2021. | autor: KV Novosti -on line

Tijana Miljković je rođena 1992. godine u Kraljevu gde je završila Gimnaziju, a zatim i Filološki fakultet u Beogradu. Pisala je tekstove na temu umetnosti za različite portale (Bistro, 7 umetnosti, itd). Bavi se i pisanjem pesama. Njena razmišljanja o kraljevačkom Oktobru odlučila je da podeli sa čitaocima našeg portala.

Tijana Miljković

Nema slučajnih građevina, ni spomenika izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema ni slučajnih rušitelja tih istih građevina i spomenika čije je najrazornije oružje zaborav i nepoštovanje često vlastitih predaka rekao je Ivo Andrić, čijim mudrim i istinitim rečima često pribegavamo.

14. oktobar  verovatno je najtužniji dan za grad Kraljevo i okolna mesta koja su sa gradom povezana.  Ukoliko treba da iskažemo jedno drugačije viđenje ovog dana kroz stavove mladih ljudi koji u Kraljevu žive, školuju se ili rade, pred sobom imamo nimalo laku dužnost. Dužnost je možda čak i preslaba reč, jer nastradali u streljanju 1941. godine zaslužuju da ih uvek spominjemo i sećamo ih se. Međutim, teško je uopšte govoriti na temu, a još je teže izraziti ulogu novih generacija u njoj s obzirom na proteklo vreme.

Zločin nemačkog okupatora

Negde je odmereno 50 godina nakon čijih bi proticanja događaj postao deo istorije, što znači da se u našem slučaju broj godina itekako uvećavao i produbljivao naš odnos prema prošlosti koju mi sami lično nismo doživeli. Naravno da je za sve nas rat mera svih užasa koji mogu da zadese jedan narod. Kroz časove istorije kao školskog predmeta slušali smo o tolikim ratovanjima širom sveta kao i o onim koji su pogađali i našu zemlju. Učili smo lekcije, sa razumevanjem ili napamet, kroz koje smo sticali prilično ohladnelu viziju govoreći godine, pojedine ličnosti, mesta borbi. Te podatke smo potom zaboravljali pa je od znanja ostao samo njegov antonim neznanje, jer kada bismo morali da svojim rečima predstavimo ratna dešavanja na neki prisniji način, ostao bi veliki znak pitanja ispred i iza našeg izlaganja.

Kada je reč o konkretnoj tragediji, streljane ljude ne pamtimo, živeli su mnogo pre nas, i iako saosećamo sa tužno i nepravedno oduzetim životima, postoji ta distanca prema nekome koga nismo nikada lično upoznali niti nam je bio blizak. Naravno da postoji memorijalno-spomenička celina kroz dostupne podatke, fotografije, lične predmete žrtava kao i mesta za sećanje na njih. Svima nam je dostupna, da se sa njom upoznamo i približimo ličnostima ubijenih. Ovakvih odmazdi bilo je previše, nije trebalo biti nijedne. Zbog toga su svi oni predstavljeni kao deo porodičnog i društvenog kruga kako bi se stvorila sveobuhvatna slika ljudskog stradanja i dodatno osudio masovni zločin protiv čovečnosti.

Zakopavanje streljanih u Kraljevu oktobra 1941

Treba izdvojiti svakog ponaosob, svaku ženu, mladu osobu, muškarca i zamisliti da je to mogao biti neko vaš kao što nekome i jeste bio. Mi koji smo došli kasnije ali koračamo istim putevima kojima su nekada ti ljudi koračali i ne sluteći kakva će ih nesreća zadesiti  moramo negovati kulturu sećanja i ne smemo izgubiti u borbi sa vremenom koje ima moć da je tako lako izbriše.

Bez obzira na naša godišta i na činjenicu da sada živimo u daleko uljuljkanijem svetu nego što su naši vršnjaci tada živeli, sa zrelim poštovanjem moramo pristupiti streljanju. Kada za sobom ostavimo sve školske časove istorije, ostaje nam životni čas u kojem ne smemo omanuti i čuvati u svesti individualnost oktobarskih žrtava, koje su žrtve ne samo u tom mesecu i tog datuma nego i inače i koji se nikako ne smeju svoditi na samo brojčani podatak.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Sećanja i pamćenje su temelji „Kuće nezaborava“

Objavljeno: 16.10.2021. | autor: KV Novosti -on line

„U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije.Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. Pamćenje čini smišljeni odnos prema prošlosti. Ono se po svojoj prirodi vezuje upravo za one institucije koje čuvaju i prenose sadržaje prošlosti. Institucionalizacija kulture sećanja počinje sa prelazom sećanja u kulturno pamćenje“ reči su sociologa dr.Todora Kuljića koje su,verujemo, bile moto projekta „Kuća nezaborava“ Stefane Savić, realizovanog ,u petak 15.oktobra, u Narodnom muzeju Kraljevo.

Stefana Savić

 A „Kuća sećanja“ ima za cilj  da  otvori prostor namenjen memoriji grada, memoriji njenih građana, namenjen sećanju ne samo na događaj kao takav već i na njegovu interpretaciju, namenjen našem pamćenju.

Ova mlada umetica poreklom iz Kraljeva je ,u jednom svom,prošlogodišnjem, razgovoru zabeleženom u listu  „Danas“ u kome je ,neko vreme, radila kao fotoreporter kazala da je način na koji se sećamo zapravo je neka vrsta okvira ili neka vrsta koordinatnog sistema u stvaranju našeg ličnog, socijalnog ili kulturnog identiteta.

Pozivajući ,svoje sugrađane,kraljevčane da joj se priključe u gradnji  „Kuće nezaborava“ Stefana je iznela svoja prva sećanja na Kraljevački oktobar: „Moje sećanje luta od slike do teksta. Ono nema jasan prostor, jasne definicije, sastavljeno je od reči drugih ili možda pre od odsustva reči. Ja o tome zapravo ništa ne znam ali se ipak sećam. Jer sećanje je upisano negde u nama. Sve prećutano jednom mora da progovori…

… Svečanost je. Svi smo u belim haljinama. Pevamo. Oko nas humke i posetioci na tribinama. Sa razglasa se čuje glas glumice koja dramatično izgovara „Karanovac, Kraljevo….“ pa dalje o tom strašnom događaju.Učili su nas da je stradalo 6000 ljudi. Kasnije sam na televiziji gledala i da je bilo i onih koji su preživeli. Jedan od njih je bio deda mog druga Dušana.“

Organizovani zaborav,selektivno pamćenje ili …Kraljevo,oktobar 2021 godine

Stefaninom pozivu odazvalo se desetina kraljevčana i kraljevčanki  različite starosne dobi,obrazovanja i afiniteta, a Stefana je  ,pred kamerama, vodila razgovor podstičući ih  pitanjima da što jasnije saopšte svoja  sećanja vezana za taj tragični događaj iz prošlosti grada na Ibru ali i  svoje  sveže impresije  o aktuelnom stanju ,nedovršenog memorijalnog kompleksa nazvanog ,ne baš preterano inventivno Groblje streljanih 1941, kao i o načinu na koji  današnje Kraljevo  neguje kolektivno pamćenje na te dane.

Kuća sećanja se gradi i razgovorima

Inovativni i hvale vredan pokušaj mlade umetnice i profesorke na fakultetu da otvori prostor za razgovore na ovu temu čiji ishodi mogu biti višeznačni ali koji ,bez sumnje ,doprinose jačanju našeg socijalnog i kulturnog identiteta kao zajednice koja pretenduje da bude  grad sa svim karakteristikam koje tvore ime te zajednice-Kraljevo!

Stefana Savić je rođena 1979. u Kraljevu, gde je završila gimnaziju. Posle studija fotografije na Akademiji BK, i studija teorije umetnosti i medija na beogradskom Univerzitetu umetnosti, aktivna je kao urednica fotografije, predavačica i pedagoškinja. Autor je devet samostalnih, učestvovala je i na više od dvadeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.Jedna je od autora projekata Nevidljivi i F20.13 sa korisnicima psihijatrijske pomoći, kao i foto-radionice sa migrantima (Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD) Nesaslušane priče i FORA. Autorka je dokumentarnog filma „Zbogom, Polka“, koji je nastao u saradnji sa piscem i novinarom Goranom Gocićem. Jedna je od osnivača udruženja Art kultivator.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Kraljevački oktobar zaslužuje stalnu brigu grada ali i države!

Objavljeno: 12.10.2021. | autor: KV Novosti -on line

Više je nego očigledno da je održavanje nedovršenog memorijala koji je,do pre desetak godina, nosio naziv  „Spomen park“ sve veći teret za grad  Kraljevo. Uzrok nije samo činjenica da je izgrađeno tek polovina  od rešenja arhitekata iz Beograda  Spasoja Krunića i Dragiše Kovačevića, prihvaćenog još daleke 1970. godine posle sprovedenog opšte jugoslovenskog konkursa na kome ni jedno od trinaest prispelih rešenja nije dobilo nagradu žirija. Osnovni razlog leži u činjenici da je gašenjem i rasformiranjem dela javne uprave ,koji je tada ,ko zna iz kojih razloga, radio u okviru Odeljenja za finansije tadašnje opštine Kraljevo, sredinom devedesetih godina (od dolaska koalicije Zajedno na vlast) prestalo staranje o Spomen parku u kontinuitetu tokom čitave godine.

Realna potreba da se izvrši opšta revizija  do tada zvanične istoriografije i iz nje proisteklih koncepata obeležavanja  pojedinih značajnih datuma iz naše prošlosti urađena je tada, kako to već kod nas najčešće biva, na jedan krajnje voluntaristički način.

Osnovna karakteristika takvog postupanja je   volja novih vlasti da što pre ,što vidljivije, na nivou simbola i dnevne prakse, učini  otklon od prošlog odbacujući pri tom i dobra rešenja iz prošlosti.

„Žrtva“ tih promena  je ,na izvestan način, i Spomen park u Kraljevu. Jer,ukidanjem službe-organizacije koja tokom čitave godine ima zadatak da se stara o spomen kompleksu i priprema program obeležavanja oktobarskih svečanosti to počinje da biva briga svih ali najčešće ničija konkretno i operativno na dnevnom nivou.

Šta tek reći za „revolucionarni zanos“ nekih  predstavnika koalicije DOS koji su,prvih godina ovog XXI veka, tražili i „izborili se“ za ukidanje  direktnog prenosa RTS-a programa iz kraljevačkog Spomen parka i prestanak prakse pozivanja predstavnika  drugih gradova iz zemlje i inostranstva na komemorativni skup!?

Ili, šta reći za „raskid“ sa praksom organizovanog dolaska đaka na Groblje streljanih kako za vreme komemorativnih svečanosti tako i tokom školske godine?

Ako svemu ovome dodamo i naš  opštepoznati i maltene svuda vidljiv  nemaran odnos prema grobljima jasno je da Groblje streljanih u Kraljevu  teret  donosiocima odluka u lokalnoj samoupravi koga se oni ,hteli to ili ne, moraju „setiti“ svakog oktobra.

Otuda i praksa da se gradskim,javnim ustanovama iz kulture, delegira staranje o  konceptu, pripremanju i realizaciji dela programa koji se izvodi na Groblju streljani posle polaganja venaca,parastosa i govora zvaničnika.

To ,bez sumnje, za posledicu ima jedan kliširani pristup kreiranju prigodnog programa sa nejasno arikulisanim porukama  prema mladima,prvenstveno, koji,trebalo bi da su ključna ciljna grupa kao budući nastavljači naše, ionako krhke, kulture sećanja

Konferencija za štampu Miloša Milišića ,pomoćnika gradonačelnika Kraljeva za kulturu na kojoj je on,danas, predstavio ovogodišnji progam obeležavanja i sećanja na tragične dane Kraljeva  iz oktobra 1941. godine bila je prilika da postavimo pitanja kako grad kao lokalna samouprava vidi dalju sudbinu memorijalnog kompleksa koji ,zadnjih decenija, nosi naziv Groblje streljanih i da li ima naznaka za preispitivanje dosadašnjeg koncepta obeležavanja i sećanja na te tragične dane?

Osim toga što je izneo svoj lični stav da bi trebalo formirati neku,novu,javnu ustanovu koja bi se bavila isključivo staranjem o memorijalnom kompleksu,planiranjem i realizacijom Komemorativnig skupa i prigodnog programa Milišić je izbegao decidan odgovor na pitanje o potrebi  preispitivanja dosadašnjeg koncepta obeležavanja a što bi ,po nama, trebalo da se inicira i pokrene baš iz lokalne samouprave.

Jer, zaklanjanje iza normi, kako već to znamo da činimo kada nam ide u prilog, u ovom slučaju nije baš ni delotvorno a ni svrsishodno.

Kao što nije  ni delotvorno , ni svrsishodno, očekivanje da neke naučne i kulturne institucije na nacionalnom nivou porade na (re)definicij postojećeg koncepta obeležavanja i sećanja na kraljevački oktobar iz 1941. godine.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Kako i zašto heljda opravdava epitet narodne majke – hraniteljice ?

Objavljeno: 04.10.2021. | autor: KV Novosti -on line

Heljda, kultivisana prvi put 6.000 godina pre nove ere, danas je jedna od retkih ekoloških biljaka kod kojih se koriste svi delovi. Dakle, za ovu biljku važi koncept „nultog otpada“ ili „zero waste“, koji je tokom godina postao veoma popularan.

Dok se cvet heljde koristi za pripremu čajeva, zeleni deo se koristi za ishranu stoke, a plod za ljudsku ishranu. Ne bacaju se čak ni ljuske koje otpadaju tokom mlevenja zrna, već se koriste za izradu poznatih heljidinih jastuka koji su veoma zdravi. Ova biljka nema nikakvih gubitaka.

Koncept nultog otpada – zero waste

Koncept nultog otpada podrazumeva skup principa usmerenih na sprečavanje nastanka otpada. Ovaj koncept podstiče redizajniranje resursa, tako da se svi proizvodi ponovo koriste. Cilj je da se smeće ne šalje na deponije, njive ili u okean već da se sve upotrebi.

“Stvaranje otpada predstavlja jedan od sporednih proizvoda koje ljudi tokom cele svoje istorije ostavljaju za sobom, a da o tome malo ili nimalo ne razmišljaju. Zakopavanje ili odlaganje otpada na gomilu kao pristup upravljanja otpadom nisu više prihvatljivi, ni ekonomski ni društveno”, navode Petrović Nataša, Išljamović Sonja, Jeremić Veljko u članku “Nulti otpad kao novi koncept održivog upravljanja otpadom”.

Nulti otpad se odnosi na sprečavanje nastanka otpada, za razliku od upravljanja otpadom na kraju lanca proizvodnje. To je celovit pristup koji ima za cilj masovnu promenu načina na koji se materijali koriste u društvu, a kao rezultat nemaju otpada. Nulti otpad pruža vodeće principe za kontinuirani rad na uklanjanju otpada.

Istorija heljde – žitarica stara hiljadama godina

Heljda je, kako je mnogi danas nazivaju, narodna majka – hraniteljica. Prema nekim verovanjima u vreme velikih ratova ljudi su nosili torbu sa heljdom i gde god da se nastanu, oni poseju heljdu i uspeju da prežive teška vremena. Kultivisana i prvo se uzgajala u unutrašnjosti jugoistočne Azije, verovatno oko 6.000 godina pre nove ere, a odatle se proširila u centralnu Aziju i Tibet. Odatle na Bliski istok i Evropu.

Pripitomljavanje heljde se šrema većini istoričara odvijalo u zapadnom delu Kine u provinciji Junan. Heljda raste na raznim tipovima zemljištima i na lošim i na glinovitim, peskovitim i kamenitim. Ona nema skoro nikakve zahteve dobro uspeva na svim tipovima zemljišta. Sa druge strane nema potrebe za bilo kakvim tretiranjem pesticidima i đubrivima, a vrlo je prinosna pa sa ponosom može da nosi epitet super hrane 21. veka,

Kako je sve počelo? – Prvi ekološki proizvođač heljde

Gordana Romčević Ilić, rođena Kraljevčanka, koja je, da bi platila školovanje na Veterinarskom fakultetu, uzela u najam netretiranu ekološku zemlju na Rudnu i posejala heljdu. Prvo je to bio samo jedan hektar, da bi vrlo brzo došla do osam hektara.

„Zemlju nisam imala, dali su mi je prijatelji i rođaci u zakup, jer je moja majka sa Rudna. Seme heljde sam dobila od njih za prvu setvu i beskrajno sam im zahvalna što su mi, ne samo pomogli, već i naučili kako se gaji ova biljka ljubavi. Stari ljudi sa ogromnim iskustvom u gajenju heljde pokazali su mi sve što treba da znam, tako da se još nije desilo da podbacim sa rodom, bez obzira na vremenske neprilike“, objašnjava Gordana.

Ona objašnjava da je u početku bilo teško, jer je počela od nule. Veliki problem je bio u tome što ljudi ranijih godina nisu znali mnogo o gajenju i primeni heljde. Za nju su znali samo oni ljudi koji su živeli u planinskim predelima, ili koji su je koristili zato što su čuli da ona ima lekovita svojstva.

Na početku je njena proizvodnja bila mala, a kasnije se za njen rad pročulo, pa je narod počeo da dolazi i da kupuje, najpre male, pa sve veće količine ove biljke. Zatim su se kao kupci javljale privatne pekare, koradžijske radnje, palačinkarnice, restorani i na kraju i industrijske pekare. Uskoro je postala najveći proizvođač ekološke, lekovite heljde na Rudnu. Danas je skoro svi znaju kao Heljdanu, a ne kao Gordanu.

Upotreba heljde

Heljdino zrno – brašno zlata vredno

Jedna od najčešćih upotreba ove žitarice je prerada zrna u heljdino brašno. Heljdino brašno se koristi i kao zamena za one koji su na nekom dijetetskom režimu jer ne sadrži gluten. Od njega se mogu praviti hleb, palačinke, određena testa, a na istoku se često koristi za pripremu rezanaca. Veoma je hranljiva i zdrava namirnica.

“Izrađivala sam i delila recepture kako da se najbolje iskoristi heljdino brašno, da dugo traje i da ne košta mnogo. Pomagala sam ljudima sa raznim receptima za zdravu ishranu kako bi mogli kilogram brašna od heljde da koriste desetak do petnaest dana”, kaže Gordana Sučević, pionirka u Srbiji u proizvodnji heljde.

Rezanci od heljde vekovima se jedu na Tibetu i u severnoj Kini, gde je vegetacijska sezona prekratka za uzgoj pšenice. Dok se u Japanu ovakvi rezanci nazivaju soba rezanci. Soba rezanci imaju veliki značaj u kulturi Japana.

U Indiji se pravi i žele od heljdinog skroba.

Poslednjih godina heljda se koristi kao zamena za druge žitarice u pivu bez glutena. Heljda se može koristiti na isti način kao i ječam. Pored piva koristi se za pravljenje viskija i japanskog destilovanog alkoholnog pića.

Cvet heljde – vrlo lekovit

Od cvetova heljde pravi se čaj. Posebno se preporučuje za lečenje bronhitisa i disajnih puteva. Mladi cvetovi i stabljike heljde se uberu, osuše se i kasnije se mogu koristiti za pripremu čaja. Jedna kašika suvih cvetova i listova se prelije kipućom vodom, kasnije se to procedi i popije. Mnoge prodavnice zdrave hrane koje imaju čajeve od cveta heljde prave i tinkturu od ove biljke.

Hedljine ljuspice – zdravi jastuci

Ljuske heljde se koriste za punjenje jastuka. Izdržljivi su i dugotrajni i ne sprovode niti reflektuju toplinu koliko sintetička punjenja u jastucima. Ponekad se prodaju kao alternativno prirodno punjenje za osobe koje imaju probleme sa alergijama. S tim u vezi, urađene su medicinske studije za merenje zdravstvenih efekata jastuka od heljdine opne, koje su dokazale upravo njena antibakterijska i antifungicidna dejstva.

“Jastuci ne skupljaju bakterije, potpuno su antbakterijiski i imaju anatomski oblik koji se prilagođava obliku glave. Pored toga dobra stvar je što ne sakuplja grinje. Lako se održava, samo se proterese ili provetra na svežem vazduhu”, kaže Gordana Romčević koja je često izrađivala ovakve jastuke.

Stabljike heljde – dobra hrana za životinje

Stabljike heljde se takođe mogu jesti ili preraditi u obrok za živinu i stoku. Ne samo što je dobra zamena za pšenicu i kukuruz, već proizvođači tvrde da povećava mlečnost kod krava. Kod nekih goveda može tokom leta izazvati osipe, zato se njena upotreba preporučuje najčešće tokom zime.

“Ja sam slamu poklanjala seljacima koji su mi pomagali na njivi, od njih sam i čula da zapravo heljdina slama veoma hranljiva i da povećava mlečnost”, kaže Gordana.

Stabljike heljde se ponekad mogu koristi i kao zeleno đubrivo, kao biljka za suzbijanje erozije. Heljda ima veoma važnu ulogu i za održavanje kvaliteta zemljišta zato što mineralizuje zemlju oko sebe.

Med od heljde

Heljdin med je veoma hranljiv, a proizvode ga pčele koje sakupljaju nektar iz cvetova heljde. Heljda ima sitne cvetove, što znači da pčele koje proizvode med od heljde moraju da se “potrude” da sakupe dovoljno nektara.

“Pčelari mogu da seju heljdu na svakih 15 dana na po jedan deo njive. Kad heljda počne da cveta na jednom delu parcele biće cveća, pa na drugih 15 dana na drugom delu njive. Tako održavate pčele sitima. Neki pčelari koje poznajem kažu da je heljdin cvet spašavao pčele u periodu velike suše, kad nema nektara”, objasnio nam je ovaj ekološki proizvođač heljde.

Heljdin med je taman, jak i aromatičan. Pošto ne nadopunjuje druge vrste meda, obično se proizvodi kao monoflorni med. Ima više određenih antioksidanasa, pa je zato bolji i kvalitetniji od drugih, slađih vrsta meda. Heljda je bogata vitaminima i smatra se veoma zdravom hranom, pa ima smisla što i med od heljde takođe spada u superhranu.

Značaj heljde kao dela „Nultog koncepta“

Predviđeni broj stanovnika na zemlji, proizvodnja, i porast potrošnje u narednom veku dovode samo do povećanja otpadnog materijala. Društvo će morati da nastavi da traži načine da smanji kako količine otpada, tako i uticaj koji otpad vrši na nas. Zato se javlja potreba za konceptom „Nultog otpada“ kojim se nastoji da se otpad potpuno eliminiše gde god je to moguće, tako što će se primeniti sistemski pristup kojim se u prvom redu izbegava stvaranje otpada. Zato je na heljdu ovaj koncept savršeno primenljiv.

Sagovornica: Gordana Romčević-Heljdana, prvi ekološki proizvođač heljde u Srbiji

Fotografije:Pixabay, slobodne fotografije ,Lična arhiva G.Romčević

Bar imena stradalih možemo,i moramo,ispisati!

Objavljeno: 29.09.2021. | autor: KV Novosti -on line

Učenica prve godine Kraljevačke gimnazije,Katarina Pantović  je devojka koja se interesuje za srpsku kulturu i istoriju.Evo kako ona,u razgovoru koga je zabeležila naša saradnica  Sofija Đurić, vidi Kraljevački oktobar i šta ona misli o tome šta treba uraditi da bi se mlađi  sa više pijeteta ponašali prema tom stratištu.

 Katarina je o ovom događaju saznala u osnovnoj školi, ali je i sama želela da zna više, pa je istraživala o tome na internetu, čitala članke o tome i tražila knjige koje o njemu govore.

 Skoro svake godine, ona posećuje njegovo obeležavanje u Spomen parku.

Katarina Pantović

Katarina misli da se nastavnici trude da govore o tome u školi, ali da to nije dovoljno, već da treba da se posveti više vremena i časova za ovoj  temi.

Ona navodi da postoje škole koje ne vode đake na obeležavanje ovog događaja i zbog toga većina učenika ne zna skoro ništa o ovom događaju.

Katarina je takođe navela da treba uvesti promene i u samom Spomen parku.

Znalo je,nekada, i ovako biti na ulazu u Groblje streljanih

Te promene se najviše tiču isticanju imena žrtava na nekoj vrsti spomen ploče ili table. Druga velika promena se tiče nedovoljnog broja informacija o samom događaju u parku. Katarina misli da treba napraviti ili mali muzej ili makar napraviti table na kojima bi pisale  informacije o tome, slike ili neki ostaci pisama ili naslova iz novina tog vremena.

Mladi u gradu Kraljevu žele da uče o svojoj istoriji, ali je očigledno da nije dovoljno samo doći na obeležavanje događaja.

Potrebno je uvesti više časova u školi o Kraljevačkom oktobru, ali i  urediti Spomen park, jer bez toga, čak i oni koji bi se interesovali za njega, ne bi imali način da se o tome informišu, a ni mesto na kom bi čuli o tome.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Kraljevački Spomen park bi morao biti ozbiljan državni poduhvat sa snažnom i jasnom porukom

Objavljeno: 27.09.2021. | autor: KV Novosti -on line

Profesor filozofije Vladimir Marović se, u svom naučnom usavršavanju, bavio fenomenima autoritarnosti i dominacije u političkom životu koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci politička ideologija čiji su ishodi stratišta poput ovog,našeg,kraljevačkog iz oktobra 1941.godine.Zato nam je bio dragocen sagovornik na temu odnosa nas,savremenika, prema takvim događajima i mestima masovnog stradanja ljudi zbog pripadanja drugoj nacij  ili drugoj ideologiji.

Kako ste saznali za ovaj događaj, дa li je to bilo u školi, kod kuće, sa društvom ili na neki drugi način…  i  kada ste počeli da ozbiljnije da govorite ili čitate na ovu temu?

„O zastrašujućem događaju u kojem se odigravalo streljanje jednog grada saznao sam u najranijem detinjstvu, pre polaska u školu, budući da se u mojoj porodici gajio duboki pijetet prema žrtvama Drugog svetskog rata. Upravo iz tog razloga sam bio pripremljen za moja kasnija bavljenja pitanjima sloma humanosti, koji se vezuje za ovaj rat. To ujedno znači i da su mojim sazrevanjem sazrevali i moji pristupi u proučavanju i posvećivanju ovoj temi. Tako sam i u ličnom naučnom usavršavanju za temu svog magistarskog rada odabrao fenomene autoritarnosti i dominacije u političkom životu, koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci nacifašizma. Ova politička ideologija je ideologija smrti, a Kraljevo je jedan od njenih gradova-žratva.“

Profesor Vladimir Marović

Da li mislite da se u školama, na televiziji i drugim medijima dovoljno govori o ovom događaju?

„Stradanje nevinih ljudi u Kraljevu, iz razloga što se jedan narod nije hteo pokoriti zavojevaču, je tragična istorijska lekcija koju moramo stalno proučavati i predavati. Ovo najpre govorim zbog toga što želim da opomenem da iako je nacifašizam u Drugom svetskom ratu vojno poražen, njegovi uzroci i dalje živo pulsiraju i, na nesreću, mogu proizvesti novi kraljevački oktobar bilo gde u svetu. Upravo stoga nužno je neprestano podsećati na ovaj događaj. Ovo podsećanje ne sme biti svedeno samo na jedan ceremonijal u određenom dobu godine, već mora imati uporišnu tačku u političkoj kulturi, strategiji vaspitanja i obrazovanja, kao i medijsku prisutnost ne samo na lokalnom nivou.

Kraljevo je kao mesto stradanja u bivšoj Jugoslaviji, nakon rata, postalo mesto susretanja. Ne smemo zaboraviti da su u naš grad, povodom odavanja počasti oktobarskim žrtvama, svake godine dolazili kulturni poslenici iz raličitih jugoslovenskih republika, kako bi dali svoj doprinos kulturi sećanja i poštovanja žrtava. Time želim da kažem da se sadašnje obeležavanje ovog događaja uveliko provincijalizovalo. Podsetio bih da na javnom servisu svake godine pratimo kragujevački „Veliki školski čas“, dok sa „Kraljevačkim oktobrom“ to više nije slučaj, iako je nekada bio. Kragujevac u tom pogledu može i mora da nam bude uzor, jer se ovde ne radi samo o sećanju na žrtve, već je u pitanju i javni čas čovečnosti.

Baš zbog te čovečnosti, njenog očuvanja i njene izgradnje u mladim naraštajima, upravo te generacije treba upoznavati sa svim onim što se dogodilo u Kraljevu – sa uzrocima i posledicama. Tim povodom bih mladim ljudima preporučio knjigu naše sugrađanke Silvije Krejaković („Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941.“), koja je dugogodišnjim istraživanjem i posvećenošću demistifikovala bezimene brojeve žrtava, kojima se opisivala tragedija jednog grada, i suočila ih sa identitetima, imenima, prezimenima i zanimanjima ljudi koji su o ovom gradu živeli, stvarali i u njemu brutalno ubijeni.“       

Kakvo je vaše mišljenje o Spomen parku, šta biste promenili u njegovom izgledu ’

„To je uistinu bolna tema. Pre svega zbog toga što se belodano može primetiti da su nebriga, zapuštenost, nepoštovanje i zanemarivanje dobrano načeli Spomen park. O tome da je jedno vreme čak bio i pašnjak, sramno je i govoriti. To je sramota nas Kraljevčana i svih onih koji bi morali da se staraju o očuvanju ovog groblja streljanih sugrađana, kao i onih koji su u tom vremenu tražili utočište u Kraljevu. Na simboličkoj ravni, mogli bismo reći da je banalni pokušaj istrebljenja smisla postojanja Spomen parka svoj vrhunac doživelo besmislom vandalskog spaljivanja spomen sobe u vidu vagona na ulazu u ovaj kompleks. U tom vagonu odavno nema čuvara, a ni knjige žalosti u koju su se posetioci upisivali.

Spomen vagon danas…

Međutim, „rukopisi ne gore“, rekao bi Bulgakov, pa tako ni „potpisi“ onih koji su ovde počinili zločine, ali ni onih koji pokušavaju da očuvaju sećanje i poštovanje prema žrtvama. Baš zbog čuvara ove vrste, valja napomenuti da izgled Spomen parka ne može biti samo ispunjavanje nečijih želja, nego ozbiljan kulturni, edukativni, arhitektonski, muzeološki i državni poduhvat sa snažnom i jasnom porukom. Za početak valjalo bi se pozabaviti originalnim projektom arhitekata Spasoja Krunića i Dragutina Kovačevića, pa uvideti šta iz njega sve nije izvedeno, to jest izgrađeno. Tu pre svega mislim na muzej koji je projektom bio predviđen. Prošlo je pedeset godina od podizanja Spomen parka, a on zapravo nije završen.“ 

Zabeležila:Sofija Đurić   

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Naša je obaveza da prenosimo sećanja o stradanjima kraljevčana oktobra 1941. na mlađe naraštaje!

Objavljeno: 24.09.2021. | autor: KV Novosti -on line

Kraljevčanin Nenad Spasojević je student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka i saradnik u Institutu za političke studije. Evo šta je rekao našoj saradnici Sofiji Đurić o  spoznaji  činjenica o stradanju kraljevčana oktobra 1941 godine a i o tome šta bi trebalo menjati u postojećem konceptu(?!)  sećanja na te dane.

Kako ste saznali za ovaj događaj, дa li je to bilo u školi, kod kuće, sa društvom ili na neki drugi način  i  kada ste počeli da ozbiljnije da govorite ili čitate na ovu temu?

            Po prvi put sam o dešavanjima koja se vezuju za 14. oktobar 1941. godine, čuo tokom pohađanja osnovne škole. S obzirom da je tada praksa bila da učenici odlaze u Spomen park i odaju počast stradalima, to me je već posle prve posete pomenutom parku podstaklo na dodatno informisanje o tom događaju. Kao neko ko je od malih nogu pokazivao veliko interesovanje za istoriju, a posebno istoriju našeg naroda, saznao sam o mračnim dešavanjima koja su se tih dana zbivala u Kraljevu. Prilikom prve posete Narodnom muzeju u Kraljevu imao sam priliku da se dodatno upoznam sa stradanjima civilnog stanovništva i svim nedaćama koje je taj rat ostavio za sobom.

Nenad Spasojević

Da li mislite da se u školama, na televiziji i drugim medijima dovoljno govori o ovom događaju?

            Kada se govori o slavnim terenucima naše prošlosti, ili pak stradanjima našeg naroda, mislim da ne smemo ni u kom slučaju praviti razliku u njihovom obeležavanju. Svaki značajan istorijski trenutak je potrebno obeležavati i prenositi sećanje o tim dešavanjima na mlađe naraštaje. Takva praksa treba da bude i u slučaju 14. oktobra. Taj dan je dan tuge i žalosti, ali mislim da ne bi imalo ništa tužnije ako na taj datum zaboravimo, posebno mi Kraljevčani.

            Ako govorimo o vidljivosti i informisanosti građana o 14. oktobru mislim da je u svemu najbolje da napravimo paralelu sa susednim nam Kragujevcom. I taj je grad zadesio sličan zločin u istom ratu. Ali u čemu je razlika između dva događaja i dva spomen parka? Namerno pominjem spomen park Šumarice, jer kad god bi se tokom studija ili bilo kog neformalnog razgovora sa kolegama ili poznanicima samo pomenula ta tema, mizorno je mali broj pre svega mladih koji znaju za 14. oktobar. Dok, s druge strane, po mom mišljenju za Spomen park Šumarice i pesmu Krvava bajka nema ko nije čuo. E tu onda dolazimo do odgovora na pitanje da li se ovaj događaj dobro obeležava. Obeležavanje događaja je bitno, ali mislim da postoji mnogo prostora da se kako obeležavanje, tako i informisanje šire javnosti podigne na viši nivo. Tu su u prvom redu učenici osnovnih i srednjih škola, a potom i svi ostali građani. Kada sam u svom rodnom Kraljevu ponekad na lokalnim televizijama ugledam i po koji istorijski prilog o ovom događaju, a tu su svakako i standarnda izveštavanja sa godišnjih obeležavanja događaja. Međutim, ono što po meni izostaje jeste veće zalaganje da se o ovoj temi priča šire i da se više informišu i ljudi van Kraljeva. Zato je potrebno veće zalaganje mnogih u Kraljevu da se kroz predavanja, projekte, naučne radove i medijske priloge nauče i podsete mnoge o ovom strašnom događaju.

Pucnji u preživele…

Kakvo je vaše mišljenje o Spomen parku, šta biste promenili u njegovom izgledu?

            U pravcu prethodnog odgovora mislim da je najbolje da odgovorim i na ova pitanja. Naime, ako pogledamo stanje sa Spomen parkom mislim da će nam svima biti jasno koliko smo nemarni, a pojedini sa svojim nerazumljivim vandalskim pristupom i neljudski nastrojeni. Osobe kojima je Spomen park posvećen, svakako da zaslužuju da sećanje na njih izgleda uređanije i lepše. I sigurno da Spomen park nikada neće postati turistička atrakcija Kraljeva, kao što je to postao Aušvic. Naprotiv ovo zdanje treba da svojom uređenošću i istorijom privuče posetioce iz raznih krajeva Srbije i inostranstva da dođu i da se informišu, saznaju nešto više o 14. oktobru i zabeleže to sećanje.

I zato dok stradali 14. oktobra nisu imali izbora kada su njihovi životi bili u pitanju, Grad Kraljevo i njegovi građani i te kako imaju izbora i opcija da ne dozvole da Spomen park padne u zaborav.

Zabeležila:Sofija Đurić   

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

  

Kraljevački oktobar u nastavnim planovima

Objavljeno: 23.09.2021. | autor: KV Novosti -on line

 Kada prođete put od  đaka osnovne i srednje škole, studenta i nastavnika u školi, hteli ili ne, svedoci ste raznih promena u nastavi istorije.Obično se u promene uđe jako ambiciozno, obećavaju se dostignuća nikada viđena do sada, onda entuzijazam splasne, promeni se ministar i kreće se iz početka.Nažalost, predmet istorija je jako podložan različitim interpretacija, novim i starim tumačenjima, tako da i naoko nema velikog razloga i opšte poznate stvari često predstavljaju predmet rasprava.

Neke teme, kao što je streljanje ljudi u Kraljevu 1941., oduvek su privlačile pažnju i bile nezaobilazan deo svakog programa od detinjstva do današnjih dana.Program osmog razreda, gde se ova tema izučava, pretrpeo je razne izmene i promene.Svoj udžbenik osmog razreda pamtim po prvoj lekciji Balkanski ratovi, drugoj Prvi svetski rat i sve ostale lekcije bile su posvećene NOB(Narodno oslobodilačkoj borbi) i uređenju komunističke Jugosalavije.Današnji program (ove godine promenjen) prati period od 1918. godine do savremenih dana, podeljen na period između dva svetska rata, Drugi svetski rat, Hladni rat i period Posle hladnog rata.

Groblje streljanih u Kraljevu 1941…septembar 2021

U današnjoj nastavi, temu Kraljevačkog oktobra, obrađujemo u okviru lekcije,, Otpor, ustanak i građanski rat 1941–1942.“Po samom naslovu, vidi se da u okviru jednog časa, treba objasniti okupaciju od strane više neprijatelja, stvaranje dva pokreta otpora, njihovu saradnju i razlaz i masovna streljanja u Mačvi, Kraljevu i Kragujevcu.To je izuzetno težak zadatak, postoje brojne prerasude a i suviše je malo vremena.Zločini i žrtve se naravno ne mogu upoređivati i meriti ali broj streljanih u Kragujevcu i naročito stradanje đaka V-3 je najprepoznatljiviji.Ovako su ti događaji opisani u jednom od udžbenika, dosta slično i u svim ostalim:

,,Sredinom oktobra izvršena su masovna streljanja više hiljada civila u Kragujevcu, Kraljevu i podrinskom selu Dragincu.“

U sledećoj rečenici, pomenuti su đaci iz Kragujevca.

Iz svega navedenog, vidi se da od samog nastavnika zavisi u kolikoj meri će posvetiti pažnju specifičnom događaju.Svaki od  nastavnika, ima slobodu da može otprilike da izmeni 20 procenata od precizno zacrtanog plana, da više pažnje ili časova posveti određenom događaju.

Naravno da moje kolege posvećuju pažnju ovom tragičnom događaju ali ne postoji neko sistemsko rešenje, ostavljeno je svakom pojedinačno da se snalazi kako zna i ume.

Iz svega navedenog, dolazimo u situaciju da mnogi učenici nisu upoznati sa događajima 14.oktobra u dovoljnoj meri, da ne poznaju svoju lokalnu istoriju, da dolazak u Spomen park iskoriste da se vide sa drugovima iz škole, da tamo dolaze kao po kazni ili radosni ako se tog dana ne ide u školu.

Naravno, nisu deca kriva.

Nastavnik istorije Milenko Đurić

Kada bi Spomen park imao muzej, gde bi postojao kustos i multimedijalni sadržaj, pa da svaka škola u Kraljevu ima svoj mesec kada se obilazi stratište, mnogo bi lakše svima bilo.Tada bi, u manjim grupama, slušali o sudbinama ličnosti, o stradanju čitavih porodica a brojke koje se(nažalost pogrešno) serviraju, ništa ne znače.Na Spomen parku su često domaće životinje, deca igraju fudbal, nema popisanih žrtava, čak je pre par godina uslikan čovek kako igra golf, sa sve zastavicom i gomilom loptica!!!Zašto ne bi postojao protokol da svaka delegacija koja dođe u Kraljevo  poseti mesto strašnog zločina, pokloni se žrtvama i ispriča nekome šta se desilo u Kraljevu 1941. godine?

Nisu deca kriva.Mi odrasli moramo da organizujemo tribine, da animiramo nadležne, da pišemo i da pričamo deci.Kako je moguće da nam je Spomen park nedovršen i zapušten i sredi se tek pred samu komemoraciju?Kako je moguće da je pri jednoj neuspeloj privatizaciji, pripao novim vlasnicima Fabrike vagona?

Ključno pitanje je, da li smo dostojni jedne Dr Mileve Karajović, porodice Blažić, Stojana Stojića, Milana Dira i drugih od ukupno 2250 imenom i prezimenom navedenih žrtava(istraživanja Silvije Krejaković) a ima ih i više od tog broja?Pokažimo delom da jesmo.

Autor: Nastavnik istorije Milenko Đurić

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.