OSVRT

Kraljevo je danas obeležilo 14. oktobar, Dan sećanja na žrtve streljanja iz oktobra 1941. godine. Program je održan po ustaljenom redu i sa dužnim pijetetom. Ipak, ostaje pitanje koje ovaj portal postavlja godinama: da li je jedan dan dovoljan za grad čije je stradanje jedno od najvećih u okupiranoj Srbiji?

Dan je počeo komemorativnom sednicom Skupštine grada Kraljeva u zgradi Gradske uprave, uz prisustvo lokalnih zvaničnika, delegacija i gostiju iz Maribora i drugih gradova. Centralni skup održan je potom na Spomen-groblju streljanih. Državne i lokalne delegacije, potomci žrtava i građani položili su vence i prisustvovali parastosu. Na kraju su glumci Kraljevačkog pozorišta izveli poetsko-muzički program „Kamena uspavanka“ na samom prostoru spomen-kompleksa.

Imena, a ne brojevi

Od 15. do 20. oktobra 1941. pripadnici 717. posadne pešadijske divizije Vermahta streljali su, prema do sada pouzdano utvrđenim podacima, 2.255 ljudi. Većinom su to bili Kraljevčani, radnici Fabrike vagona, Fabrike aviona i Državne železničke radionice. Streljanja su sprovedena po pravilu odmazde: sto talaca za jednog ubijenog i pedeset za jednog ranjenog nemačkog vojnika. Kraljevo je tako postalo jedna od karika u lancu zločina koji je počeo u Mačvi i nastavio se u Kragujevcu.

Prve četiri posleratne decenije govorilo se o šest hiljada žrtava. Ovaj broj su generacije učile napamet, a zatim ga nadmetale i prepravljale zavisno od dnevnopolitičkih potreba. Taj krug je prekinula istoričarka Silvija Krejaković. U knjizi „Identiteti“, koju je 2013. objavio Muzej žrtava genocida, ona je bezimenim brojkama vratila imena, prezimena i zanimanja. Na njen rad nadovezuju se mlađi istoričari iz Narodnog muzeja Kraljevo i van njega, poput dr Dragoljuba Danilovića, Vojkana i Nemanje Trifunovića. Ova poruka bi morala biti u središtu svakog oktobarskog skupa. Razlozi stradanja jednako su besmisleni bez obzira na broj, ali dostojanstvo žrtvama vraćaju njihova imena.

Država se vratila, a memorijal čeka

Posle više od decenije pauze, 14. oktobar u Kraljevu ponovo je u državnom kalendaru obeležavanja značajnih istorijskih događaja. Odluku je doneo resorni odbor Vlade na zajedničku inicijativu grada i beogradske podružnice Zavičajnog društva Kraljevo. Od 2024. godine venci se polažu po državnom protokolu, a prvi venac polaže predstavnik Vlade Republike Srbije. To je važan pomak i treba ga pozdraviti.

Protokol, međutim, nije dovoljan. Memorijalni kompleks je i dalje nedovršen. Po rešenju arhitekata Spasoja Krunića i Dragiše  Kovačevića, prihvaćenom još 1970. godine posle opštejugoslovenskog konkursa, izgrađena je tek polovina. Muzej koji je projektom bio predviđen nikada nije podignut. Spomen-vagon na ulazu, nekada sa čuvarom i knjigom žalosti, stradao je u vandalskom požaru. U tekstovima koje smo objavljivali svedoci su opisivali stoku na humkama, decu koja igraju fudbal, pa čak i čoveka koji je na stratištu igrao golf.

Uzrok nije samo nedostatak novca. Sredinom devedesetih ukinuta je služba koja se tokom cele godine starala o Spomen-parku i pripremala oktobarske programe. Od tada je briga o memorijalu svačija u načelu, a ničija u praksi. Grad se kompleksa seti svakog oktobra, sredi ga za komemoraciju i ostavi do naredne godine. Ideja da se osnuje posebna javna ustanova samo za memorijalni kompleks iznošena je i ranije, ali još nije sprovedena. Profesor filozofije Vladimir Marović upozorava da uređenje ovog prostora ne može zavisiti od nečijih želja. Prema njegovim rečima, to mora biti ozbiljan kulturni, edukativni, arhitektonski, muzeološki i državni poduhvat sa jasnom porukom. Ako je država vratila Kraljevački oktobar u svoj kalendar, logičan sledeći korak je da preuzme i deo odgovornosti za završetak memorijala.

Za koga se sećamo?

Danas je na Spomen-groblju ponovo bilo mnogo učenika. To je dobro, ali samo dolazak ne znači i razumevanje. U nastavi istorije Kraljevački oktobar se obrađuje unutar jedne lekcije o otporu, ustanku i građanskom ratu 1941–1942. Toliko gradiva teško staje u jedan čas, a u udžbeniku se Kraljevo pominje tek u jednoj rečenici, uz Kragujevac i Dragince. Sve ostalo zavisi od nastavnika i njegove volje da iskoristi slobodu u planu. Zato se deca na komemoraciji, kako je za naš portal zapisao nastavnik istorije Milenko Đurić, često vide sa drugovima ili se raduju što taj dan nema nastave. Kako je i sam naglasio, za to nisu kriva deca.

Rešenja su predlagana i ranije. Prvo je muzej sa kustosom i multimedijalnim sadržajem. Drugo je raspored po kojem svaka kraljevačka škola ima svoj mesec za posetu stratištu, u malim grupama i uz priče o konkretnim ljudima i porodicama, poput dr Mileve Karajović ili porodice Blažić. Treće je protokol po kojem svaka zvanična delegacija koja dolazi u Kraljevo poseti i ovo mesto. Kragujevac je od „Velikog školskog časa“ napravio događaj koji javni servis prenosi svake godine. Kraljevo je nekada imalo direktan prenos i goste iz cele Jugoslavije, a danas se, po oceni naših sagovornika, obeležavanje svelo na lokalni okvir.

Umetnost kao most

U tom smislu umetnički programi, poput večerašnje „Kamene uspavanke“, nisu samo završnica protokola. Oni mogu da progovore mladima jezikom koji govori zvaničnika ne poseduje. Isto pokazuju i projekti poput „Kuće nezaborava“ umetnice Stefane Savić. Taj projekat je prostor sećanja gradio od ličnih priča samih Kraljevčana, različitih generacija i iskustava. Sećanje postaje kulturno pamćenje tek kada ima ustanovu koja ga čuva, ljude koji ga prenose i mesto koje ga dostojno nosi.

Kraljevo je danas pokazalo da pamti. Ostaje da pokaže da se brine o tom pamćenju i ostalih 364 dana u godini. Pitanje koje je postavio nastavnik Đurić važi i za ovaj 14. oktobar: da li smo dostojni ljudi čija imena danas izgovaramo?

Zoran Nikolić,urednik portala KV Novosti on line