Zakon o kulturnim dobrima donet još daleke 1994 godine i izmene , mahom brisanje pojedinih članova,  učinjene 2011 godine predstavljaju normativni okvir za stvaranje   sistema zaštite i korišćenja kulturnih dobara. No , norma nije čarobni štašić koja svojim postojanjem uređuje aktivnosti i odnose unutar bilo koje  delatnosti. Mnogo važnija stvar jeste ponašanje aktera koje je ta norma prepoznala  i obavezala da sprovode određene aktivnosti. U ovom slučaju, aktivnosti na stvaranju sistema za brigu o kulturnim dobrima ,  sprovođenjem  čitavog niza multidisciplinarnih i multisektorskih aktivnosti kako bi se  realizovao taj,željeni, cilj. A to je adekvatna zaštita kulturnih dobara, njihovo pravilno korišćenje u datom vremenskom trenutku u skladu sa potrebama zajednice. I, logično je, promocija tih kulturnih dobara kao materijalnog dokaza postojanja različitih civilizacija i različitih naroda na određenom prostoru. Zakon o kulturnim dobrima je prepoznao i definisao sledeće ustanove zaštite kulturnih dobara: zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i kinoteka. Ministar kulture utvrđuje koji zavodi za zaštitu spomenika kulture, arhivi, muzeji i biblioteke i za koju teritoriju obavljaju poslove zaštite nepokretnih, odnosno pokretnih kulturnih dobara, kao i nadležnost muzeja prema vrstama umetničko-istorijskih dela. Ono što se  propustilo u postupku izmene Zakona o kulturnim dobrima jeste preciznije definisanje obaveza lokalnih samouprava kao važnih aktera u sistemu zaštite i korišćenja kulturnih dobara.Taj propust se posebno odnosi na  finansiranje rada  mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture kao najstručnijih delova tog istog sistema,  i preciziranja obaveza opština i gradova da  finansiraju promocije i prezentacije  nepokretnih kulturnih dobara na njihovoj teritoriji.

Mreža od 10 regionalnih zavoda za zaštitu spomenika kulture ,i svakako Republički zavod kao „krovna“ nacionalna institucija,  predstavljaju bitan segment onog , najstručnijeg , dela sistema zaštite kulturnih dobara koji se stara o nepokretnim kulturnim dobrima (spomenicima kulture, prostornim kulturno istorijskim celinama , arheološkim nalazištima i znamenitim mestima).

 Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva  je, po rečima Ivana Milunovića , v.d.direktora  i akademskog slikara,deo  tako organizovane mreže i stara se o nepokretnim kulturnim dobrima na teritoriji čak 25 opština i četri upravna okruga. U njegovoj nadležnosti je preko 300  materijalnih  kulturnih dobara , spomenika kulture različitog značaja za kulturu ,umetnost i istoriju. Njegova osnovna delatnost je zaštita nepokretnih kulturnih dobara  a ona u sebi integriše niz mera i aktivnosti od postupka istraživanja, utvrđivanja ,valorizacije, proglašenja , zaštite i   prezentacije kulturnih dobara.

Karakteristika  Zavoda  za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva je to što se u njegovoj „zoni odgovornosti“ nalaze najznačajniji spomenici srpske srednjovekovne kulture smešteni niz dolinu Ibra,nazvanu i „Dolinom kraljeva“

Zavod stoga ,logično je, treba da bude i jedan od izvora relevantnih, najstručnijih, informacija o tim spomenicima. On to dobrim delom i jeste ali ustanovljeni sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara nije jasno predvideo potrebni multisektorski i multidisciplinarni pristup aktivnostima  promocije i korišćenja nepokretnih  kulturnih dobara.

Spomenike kulture, nepokretna kulturna dobra, lokalne ustanove kulture i institucije često koriste ,na različite načine , u svrhu promocije i prezentacije svog kraja i  svojih aktivnosti. Koriste   na različite načine i u različitim formama , najčešće  kroz brojne kulturne manifestacije.Zbog svoje  prepoznatljivosti u okvirima širim van lokalnog , spomenici kulture    se često   koriste kao komunikcijsko sredstvo   primereno  modelu komunikacije i korišćenim  komunikacijskim kanalima a zarad  lakšeg ostvarivanja projektovanih ishoda kulturnih manifestacija. I upravo u tim slučajevima javljaju se primeri  neadekvatne prezentacije spomenika kulture kao resursa koji bi trebalo da doprinesu većem intersovanju za savremena dešavanja u toj lokalnoj zajednici. Neadekvantna prezentacija je,često, uzrokovana i odsustvom komunikacije između aktera sistema zaštite i korišćenja kulturnih dobara na svim nivoima.Činjenica da  komunikacija nije normativno definisana ne abolira aktere sistema od odgovornosti za propuste u prezentaciji kulturnih dobara.Posebno onih čije su nesporne i visoke vrednosti za kulturu i  na širim prostorima precizno utvrđene. Ta prezentacija lokalno aktuelnog , u kontekstu nacionalno projektovanih ciljeva integrisanja u zajednicu Evropskih naroda, je itekako važna. Tim više je i značajno  kako koristimo spomenike kulture u takvoj komunikaciji.

Vreme je da se pitanjima promocije i prezentacije spomenika kulture u „Dolini kraljeva“  i njihovom korišćenju u komunikacijiama  pozabave lokalne samouprave sa teritorije Raškog upravnog okruga  , ustanove kulture, organizacije civilnog društva ,mediji i zainteresovane javnosti kroz  zajedničku ,osmišljenu i organizovanu debatu.

Uloga Zavoda za zaštitu spomenika kulture u tako organizovanoj debati dragocena je.