Današnjom dodelom knjiga najboljim učenicima kraljevačkih osnovnih i srednjih škola  zavrešeno je obeležavanje Dana Svetog Save na teritoriji grada  Kraljeva.

Ovogodišnji program  sećanja na Rastka Nemanjića , potonjeg prvog srpskog arhiepiskopa Savu , na teritoriji grada Kraljeva realizovan je kroz dvadesetjedna sadržaj u čijoj realizaciji su učestvovale sve ustanove kulture čiji je osnivač grad Kraljevo a i  sve osnovne i srednje škole.

Razumljivo je da se u Kraljevu posebna pažnja poklanja obeležavanju Savinih dana jer je , na teritoriji sadašnjeg grada Kraljeva,  arhiepiskop Sava činio dela  od presudne važnosti za tadašnju državu .Tako je on 1207 godine ,kao arhmandrit, posle četrnaest godina boravka u monaštvu na Svetoj Gori , došao u Studenicu i doneo mošti svoga oca Stefana , u monaštvu Simeona i nad njima izmirio svoju zavađenu braću Stefana i Vukana . U neposrednoj blizini Kraljeva , u manastiru Žiča on je  ,krunom dodeljenom od pape  Honorija III  , krunisao 1217 svog brata Stefana za prvog srpskog kralja ,Stefana Prvovenčanog da bi dve godine kasnije,1219 godine došao u Žiču ,posle sabora u Nikeji kao prvi srpski arhiepiskop, i proglasio autokefalnost srpske crkve.

Poklon knjige, od grada Kraljeva, danas je dobilo trisesetšestoro najboljih đaka iz svih osnovnih i srednjih škola na teritoriji grada Kraljeva a uručili su im ih dr.Predrag Terzić ,gradonačelnik Grada Kraljeva i Bojana Marinković,Načelnica školske uprave Raškog upravnog okruga.

Danas je , u prepunoj Svečanoj sali Skupštine grada Kraljeva , promovisana  knjiga „Kraljevo u okupiranoj Srbiji (1915-1918)“ čiji su autori dr Dragoljub Danilović , profesor istorije u kraljevačkoj Gimnaziji i Marija Karapandžić , studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beču, a čiji je  je izdavač Istorijski arhiv Kraljeva.

Knjiga se bavi, kako se danas čulo na promociji , dodatnim osvetljavanjem jednog od najtežih perioda u istoriji grada na Ibru , a to je period austrougraske okupacije u I svetskom ratu .To je vreme od 6.novembra 1915 godine kada je  u Kraljevo ušla 85.brigada 43.divizije XXII austrougarskog korpusa pa sve do 22.oktobra 1918 godine , oko 19 časova, kada je  konjička patrola kapetana Jovanovića iz Izviđačkog eskadrona , drugok konjičkog puka Konjičke divizije , pregazila Ibar, pokraj spaljenog drvenog mosta i ušla u Kraljevo.

Dvehiljde žitelja ili tek polovina od broja stanovnika koga je Kraljevo imalo novembra 1915 kada je okupirano od strane Austro-ugara radovalo se slobodi i tugovalo za žrtvama.

Prvi govornik na promociji protojerej stavrofor Ljubinko Kostić je  ,uz zahvalnost autorima i izdavaču na trudu , isčitao brojne podatke iz knjige iz kojih se da zaključiti da su na udaru torture okupatora prvenstveno bili viđeniji i obrazovaniji žitelji Kraljeva među kojima i brojni sveštenici Eparhije žičke.

To je vreme u kome je pored svakodnevnih repersija i besomučnog raubovanja prirodnih bogatstva ,šuma pre svega, od strane okupatora sprovođen i svojevrsna duhovna tortura ispoljena  izmenama nastavnih planova i programa, nasilnog latiničenja svega štampanog, izmenama naziva ulica i trgova i niza drugih mera kojima se želeo zatreti duhovni  identitet srpskog naroda.

Govoreći na promociji knjige ove teme , zatiranja duhovnog identiteta okupiranog naroda, dotakao se i profesor dr.Dragoljub Danilović rekavši: „Knjiga je puna neobičnih, dragocenih saznanja iz tog doba za sve koji su o tom vremenu malo znali. Vladala je kroatizacija, latinizacija, hrvatski jezik je bio zvanični jezik u Kraljevu. Đacima su tih godina predavali Mađari, Hrvati, oficiri austrougarske vojske, a učenici bukvalno nisu smeli da kažu ni koje su vere ili nacije. Bilo je zabranjeno j štampanje knjiga, nisu smele da se čitaju knjige na ćirilici, a  svedočanstvima iz tog  nalazimo hrvatske nazive predmeta.“

Novim saznanjima iznetim u knjizi u mnogome je doprinela koautorka Marija Karapandžić, studentkinja Fakulteta političkih nauka u Beču, koja danas , zbog obaveza na fakultetu ,nije bila na promociji. Ona  je od maja do avgusta 2018. godine, u bečkom Arhivu , obavila istraživanja, pregledavši oko 1.000 dokumenata koja je potom prevela na srpski jezik.

Autori knjige ,kao je danas rečeno, veliku zahvalnost duguju Predragu Radovanoviću iz Kraljeva, koji je ustupio fotografije iz svoje  kolekcije koje čine bogatu arhivsku građu ove knjige, kao  kolegama istoričarima i prevodiocima koji su pomogli da siže knjige bude preveden na još četri jezika,engleski, ruski,francuski i nemački.

Direkorka Istorijskog arhiva Kraljeva se zahvalilila na podršci Ministarstvu kulture i informisanja koje je omogućilo štampanje ove dragocene publikacije.

Večeras je ,u Galeriji Kulturnog centra Ribnica u Kraljevu , otvorena VI izložba radova učenika završnih razreda  Škole za likovnu umetnost i dizajn -Umetničke škole iz Kraljeva.

Prisutne goste na otvaranju izložbe je pozdravio istoričar umetnosti , i profesor u ovoj školi Slobodan Jelić, istakavši da je posle predhodnih pet izložbi bilo nekako prirodno da se organizovanjem i ove šeste izložbe na istom mestu  potvrdi svojevrsna veza između  Umetničke škole i ovog galerijskog prostora ali i saradnja između  dve ustanove.

„ Već smo navikli i sebe i javnost  da  su „Inicijative“  svojevrsni „regrutni centar“ talentovanih učenika,koji hoće da rade i koji ,nevezano za aktuelne društvene prilike , ulaze dublje u činu umetnikog stvaralaštva. A ta  kreativnost  mladih ljudi  je ono što nas ,po mom mišljenju, može izbaviti iz nevolja u kojima smo kao društvo “ rekao je profesor Jelić proglasivši VI-te „Inicijative“ otvorenim.

Među izloženim radovima ima onih nastalih na časovima crtanja i slikanja kao i radova izabranih iz domaćih zadataka a učenici  sa odseka tehničara dizajna grafike su izložili pahate koji plene originalnošću ideja.

U jednom delu programa otvaranja profesor Jelić je inicirao razgovor sa učenicima na temu njihovog shvatanja  kreativnog čina i načina oblikovanja ideje za svoje radove ali pokazalo se da mladi likovni umetnici više vole da to iskažu njima primerenim komunikacijskim sredstvima,poput izloženih radova,  a  manje rečima.

U ime domaćina,Kulturnog centra „Ribnica“ goste i učenike Umetničke škole je pozdravila Jelena Krunić ,urednica likovnog programa u ovoj ustanovi.Izložba će za  posetioce biti otvorena narednih četrnaest dana.

Zakon o kulturnim dobrima donet još daleke 1994 godine i izmene , mahom brisanje pojedinih članova,  učinjene 2011 godine predstavljaju normativni okvir za stvaranje   sistema zaštite i korišćenja kulturnih dobara. No , norma nije čarobni štašić koja svojim postojanjem uređuje aktivnosti i odnose unutar bilo koje  delatnosti. Mnogo važnija stvar jeste ponašanje aktera koje je ta norma prepoznala  i obavezala da sprovode određene aktivnosti. U ovom slučaju, aktivnosti na stvaranju sistema za brigu o kulturnim dobrima ,  sprovođenjem  čitavog niza multidisciplinarnih i multisektorskih aktivnosti kako bi se  realizovao taj,željeni, cilj. A to je adekvatna zaštita kulturnih dobara, njihovo pravilno korišćenje u datom vremenskom trenutku u skladu sa potrebama zajednice. I, logično je, promocija tih kulturnih dobara kao materijalnog dokaza postojanja različitih civilizacija i različitih naroda na određenom prostoru. Zakon o kulturnim dobrima je prepoznao i definisao sledeće ustanove zaštite kulturnih dobara: zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i kinoteka. Ministar kulture utvrđuje koji zavodi za zaštitu spomenika kulture, arhivi, muzeji i biblioteke i za koju teritoriju obavljaju poslove zaštite nepokretnih, odnosno pokretnih kulturnih dobara, kao i nadležnost muzeja prema vrstama umetničko-istorijskih dela. Ono što se  propustilo u postupku izmene Zakona o kulturnim dobrima jeste preciznije definisanje obaveza lokalnih samouprava kao važnih aktera u sistemu zaštite i korišćenja kulturnih dobara.Taj propust se posebno odnosi na  finansiranje rada  mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture kao najstručnijih delova tog istog sistema,  i preciziranja obaveza opština i gradova da  finansiraju promocije i prezentacije  nepokretnih kulturnih dobara na njihovoj teritoriji.

Mreža od 10 regionalnih zavoda za zaštitu spomenika kulture ,i svakako Republički zavod kao „krovna“ nacionalna institucija,  predstavljaju bitan segment onog , najstručnijeg , dela sistema zaštite kulturnih dobara koji se stara o nepokretnim kulturnim dobrima (spomenicima kulture, prostornim kulturno istorijskim celinama , arheološkim nalazištima i znamenitim mestima).

 Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva  je, po rečima Ivana Milunovića , v.d.direktora  i akademskog slikara,deo  tako organizovane mreže i stara se o nepokretnim kulturnim dobrima na teritoriji čak 25 opština i četri upravna okruga. U njegovoj nadležnosti je preko 300  materijalnih  kulturnih dobara , spomenika kulture različitog značaja za kulturu ,umetnost i istoriju. Njegova osnovna delatnost je zaštita nepokretnih kulturnih dobara  a ona u sebi integriše niz mera i aktivnosti od postupka istraživanja, utvrđivanja ,valorizacije, proglašenja , zaštite i   prezentacije kulturnih dobara.

Karakteristika  Zavoda  za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva je to što se u njegovoj „zoni odgovornosti“ nalaze najznačajniji spomenici srpske srednjovekovne kulture smešteni niz dolinu Ibra,nazvanu i „Dolinom kraljeva“

Zavod stoga ,logično je, treba da bude i jedan od izvora relevantnih, najstručnijih, informacija o tim spomenicima. On to dobrim delom i jeste ali ustanovljeni sistem zaštite i korišćenja kulturnih dobara nije jasno predvideo potrebni multisektorski i multidisciplinarni pristup aktivnostima  promocije i korišćenja nepokretnih  kulturnih dobara.

Spomenike kulture, nepokretna kulturna dobra, lokalne ustanove kulture i institucije često koriste ,na različite načine , u svrhu promocije i prezentacije svog kraja i  svojih aktivnosti. Koriste   na različite načine i u različitim formama , najčešće  kroz brojne kulturne manifestacije.Zbog svoje  prepoznatljivosti u okvirima širim van lokalnog , spomenici kulture    se često   koriste kao komunikcijsko sredstvo   primereno  modelu komunikacije i korišćenim  komunikacijskim kanalima a zarad  lakšeg ostvarivanja projektovanih ishoda kulturnih manifestacija. I upravo u tim slučajevima javljaju se primeri  neadekvatne prezentacije spomenika kulture kao resursa koji bi trebalo da doprinesu većem intersovanju za savremena dešavanja u toj lokalnoj zajednici. Neadekvantna prezentacija je,često, uzrokovana i odsustvom komunikacije između aktera sistema zaštite i korišćenja kulturnih dobara na svim nivoima.Činjenica da  komunikacija nije normativno definisana ne abolira aktere sistema od odgovornosti za propuste u prezentaciji kulturnih dobara.Posebno onih čije su nesporne i visoke vrednosti za kulturu i  na širim prostorima precizno utvrđene. Ta prezentacija lokalno aktuelnog , u kontekstu nacionalno projektovanih ciljeva integrisanja u zajednicu Evropskih naroda, je itekako važna. Tim više je i značajno  kako koristimo spomenike kulture u takvoj komunikaciji.

Vreme je da se pitanjima promocije i prezentacije spomenika kulture u „Dolini kraljeva“  i njihovom korišćenju u komunikacijiama  pozabave lokalne samouprave sa teritorije Raškog upravnog okruga  , ustanove kulture, organizacije civilnog društva ,mediji i zainteresovane javnosti kroz  zajedničku ,osmišljenu i organizovanu debatu.

Uloga Zavoda za zaštitu spomenika kulture u tako organizovanoj debati dragocena je.

Deo životnih aktivnosti  akademske slikarke Dušice- Duce Radosavljević iz Kraljeva odvijao se , do pre dve godine , u trouglu između obaveza nastavnika likovnog vaspitanja u nekoliko kraljevačkih osnovnih škola , poslova u sopstvenoj firmi koja se bavila dizajnom eneterijera i slikanja za koje je , u takvim uslovima, imala sve manje vremena. Primarna okupacija, još iz mladosti, bile su joj  tkanine i materijali od kojih se prave tkanine, kao  i različite tehnologije  kojim se tkanine izrađuju. To ju je , uz ljubav prema izražavanju crtanjem i slikanjem , svojevremeno, i usmerilo put Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu na kome  je stekla formalno , akademsko, obrazovanje.

A onda joj se , pre dve godine, desio , kako to ona kaže, susret sa vunom !

Tragajući za rešavanjem konkretnog zahteva oko materijala od vune setila se  tehnike valjanja vune. Znala je , tada ,  Dušica osnovno o ovoj prastaroj tehnici obrade vune , koju svojataju mnogi narodi kao svoj izum a koja  datira još iz antičkog doba. Ono što tada nije znala , a otkrila je za ove dve godine bavljenja izradom ručno rađenih predmeta od pustovane , valjane ili filcovane vune , da se ovom tehnikom prerade bavi jako malo ljudi u Srbiji  , da je to postupak baziran na korišćenju isključivo , ekološki prihvatljivih , prirodnih sastojaka , da vuna proizvedena od naših ovaca i nije baš prijemčiva za obradu valjanjem ,da…

Želja da sazna više i njen nemirni , kreativni, duh vode je potom u inostranstvo gde  uči mnoge  stvari o valjanju vune , izboru kvalitetene vune , tehnikama bojenja vune i još koječemu vezanom za izradu unikatnih predmeta od ovog materijala.

Danas , dve godine kasnije, Duca ima svoju ,novu , firmu  „Kodkod “ preko koje plasira svoje unikatne rukotvorine , ženske pismo tašne , muške kravate , jastučnice ,ženski akcesoar , sve pod brendom „Duca“. Zadovoljna je , kaže, reakcijama na njene proizvode- kreacije kako u zemlji tako i u inostranstvu , koje predstavlja preko društvenih mreža i vrlo malog broja prodajnih objekata u zemlji.

Potvrdilo se , i u ovom slučaju , da spoj kreativnosti , iskustva, teorijskog  znanja i  zanatskih veština ne može a da ne da rezultat.

Možda je ,zato, njena priča o susretu sa vunom dobar primer  drugima, da tragajući za poslom kojim bi se bavili, sledeći svoju intuiciju ne zaborave i potrebu stalnog stručnog  usavršavanja i unapređivanja veština kojima raspolažu.