Osnovna škola „Vuk Karadžić“ u Ribnici sa svoja tri izdvojena odeljenja spada u red većih škola na teritoriji grada Kraljeva. Objekat matične škole u Ribnici površine 2268 metara greje se iz sopstvene kotlarnice na ugalj koja je,slobodno rečeno ,„na umoru“. Stoga i ne čudi što učenici i nastavnici sa strepnjom dočekuju zimske dane jer, priznaćete, nije baš lako sedeti i učiti u hladnim učionicama. Školska sala površine 558 metara kvadratnih ima sopstveno grejanje na gas kao i objekat isturenog odeljenja na Beranovcu čija je površina 1638 metra kavadratnih ima sopstveno grejanje na lož ulje. Pored problema u eksploataciji i održavanju, koji nastaju iz činjenice da se koristi više vrsta grejanja, za troškove energenata izdvaja se, na godišnjem nivou oko 5 miliona dinara što, priznaćete nije zanemarljiva suma. I, što je najgore za taj novac se ne obezbeđuje kvalitetno grejanje. Naravno da škola samostalno ne može da reši ove probleme, a materijane mogućnosti lokalne samouprave su limitirane sa tendencijom da, u godinama koje dolaze, budu još manje. Uz to, uprkos evidentnim problemom sa grejanjem ova škola i nije, po tom pitanju, najugroženija na teritoriji grada Kraljeva. Dakle, i da se kojim čudom, i obezbede sredstva za te namene ostaje pitanje prioriteta, jer para za sve nit je bilo niti će biti. Zato je ideja o javno-privatnom partnerstvu, kao modelu za rešavanje problema zamene starih, neefikasnih kotlarnica i lož ulja kao energenta u javnim objektima, i izneta kao jedan od predloga iz projekta „Zelenog Navigatora“ koji bi lokalna samouprava trebalo da razmotri. U osnovi ovog predloga, a posle izvršenih analiza, su činjenice da na teritoriji grada Kraljeva ima respektabilnih izvora obnovljivih izvora energije u javnom vlasništvu, zatim renomiranih proizvođača peleta kao i veći broj drvo – prerađivača koji, u procesu rada, odbacuju nusproizvode koji se mogu i treba iskoristiti kao izvor toplotne energije. Nesporna činjenica u prilog ovom predlogu je i postojanje „Radijator – inžinjeringa“ renomiranog proizvođača kotlova svih vrsta i veličina. I pored pobrojanog, što jasno ukazuje na neefikasnost i sve neizvesniju ekonomsku održivost postojećeg modela grejanja (i finasiranja) javnih objekata, rešenje se ne nazire iako se, tako reći, „spotičemo“ o njega. Treba pokušati i povezati – umrežiti raspoložive potencijale funkcionalnim, ekonomski održivim modelom, a to je, u ovom slučaju, baš javno – privatno partnerstvo.