Aktivisti iz Kraljeva podižu svest o odgovornom vlasništvu pasa
Problem napuštenih pasa jedan je od ozbiljnih izazova sa kojima se suočavaju mnogi gradovi u Srbiji, a naročito Kraljevo. Nedostatak azila i sistemske sterilizacije dovodi do porasta broja pasa lutalica, ugrožavajući ne samo dobrobit životinja, već i bezbednost građana. U takvom okruženju, neformalna grupa „Srcem za životinje“ iz Poljoprivredno-hemijske škole „Dr Đorđe Radić“ pokrenula je niz aktivnosti koje su za cilj imale podizanje svesti o odgovornom vlasništvu pasa i humanom odnosu prema svim životinjama.
Kroz edukativna predavanja, radionice, humanitarne bazare i konkurs za mlade, aktivisti su uspeli da motivišu učenike, nastavnike, ali i širu zajednicu da se uključe u rešavanje ovog problema.
Marija Milovanović dodaje: „Na primer, ako neko više ne može da drži psa, trebalo bi da razmisli o sterilizaciji ili poklanjanju tog psa pre nego što ga samo pusti na ulicu, zato što to dovodi kasnije do velikog broja lutalica što pravi još više problema.“
Irena Janjić, profesor i koordinatorka projekta, objašnjava šta za nju znači aktivizam: „Aktivizam je ono što mi sami možemo da uredimo. To je konkretna akcija koja dolazi odozdo, a ne pokušaj da se promeni sistem odozgo. Aktivizam znači preuzimanje inicijative u sopstvenom okruženju – to je pokretanje promena iz baze.“
Međutim, uključivanje građana u ovakve aktivnosti nije uvek lako. „Građani su generalno jako letargični i svi se suočavamo sa istim problemom. Uvek mora da postoji pokretač – neko ko će povući prvi. Ja obično pokrenem, pa mi se onda neki priključe, i to često s nekom dozom otpora. Ali kad akcija uspe, sledeći put se priključi više ljudi. Taj početni zamajac mora stalno da se pokreće, a za to je potrebna velika količina energije“, kaže Irena.
Ona naglašava i administrativne izazove sa kojima se susreću: „Prva stvar su dozvole. Kada imam neku ideju, moram prvo da tražim dozvolu od nadležnih. Kada to dobijem, kreće faza aktivacije. Radim konkretno sa učenicima i oni zaista stanu iza mene, jer vide koliko to radim srcem. Drugi veliki izazov su institucije – kada je potrebna njihova saradnja, mnogo teže ide. Tada često moraju da se uključe privatni kontakti da bi me neko saslušao i shvatio zbog čega nešto radim.“
Pitanje o percepciji civilnog društva u Srbiji Irena ocenjuje kritički: „Nažalost, politika je u velikoj meri umešala prste. Civilno društvo se često koristi kao sredstvo za postizanje političkih ciljeva, a to izaziva nepovrenje i otpor kod ljudi. Svedoci smo prave antikampanje protiv civilnog sektora, i potrebno je mnogo vremena i truda da se ljudima objasni da to nije ono što mi zapravo radimo.“
Kada je reč o vrstama aktivizma koje su danas najpotrebnije, Irena bez oklevanja ističe ekološki aktivizam: „Po meni, najvažniji je ekološki aktivizam. Smatram da je briga o životnoj sredini apsolutni prioritet, a uz to ide i sve ostalo. Ako volimo ovu zemlju, moramo da brinemo o njoj. U mom kraju, pored škole je bila ogromna divlja deponija – tada sam izašla na ulicu, podigla svest putem društvenih mreža, pokušala da ih pokrenem, da shvate šta radimo sebi.“
Na kraju, Irena deli i lični pogled na značaj aktivizma: „Mnogo mi znači. Čini mi se da, da nije tog mog aktivizma, ni moji učenici ne bi bili ovakvi kakvi su. Aktivizmom se bavim zbog njih – oni me inspirišu i podsećaju da ova zemlja ostaje njima, i da je na njima da je menjaju nabolje.“
Kroz ove reči i dela, članovi grupe „Srcem za životinje“ pokazuju da su pravi heroji lokalne zajednice, koji svojom energijom i posvećenošću menjaju svet na bolje – korak po korak, šapu po šapu.
