subota, 23. oktobar 2021.

Kraljevački Spomen park bi morao biti ozbiljan državni poduhvat sa snažnom i jasnom porukom

Objavljeno: 27.09.2021. | autor: KV Novosti -on line

Profesor filozofije Vladimir Marović se, u svom naučnom usavršavanju, bavio fenomenima autoritarnosti i dominacije u političkom životu koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci politička ideologija čiji su ishodi stratišta poput ovog,našeg,kraljevačkog iz oktobra 1941.godine.Zato nam je bio dragocen sagovornik na temu odnosa nas,savremenika, prema takvim događajima i mestima masovnog stradanja ljudi zbog pripadanja drugoj nacij  ili drugoj ideologiji.

Kako ste saznali za ovaj događaj, дa li je to bilo u školi, kod kuće, sa društvom ili na neki drugi način…  i  kada ste počeli da ozbiljnije da govorite ili čitate na ovu temu?

„O zastrašujućem događaju u kojem se odigravalo streljanje jednog grada saznao sam u najranijem detinjstvu, pre polaska u školu, budući da se u mojoj porodici gajio duboki pijetet prema žrtvama Drugog svetskog rata. Upravo iz tog razloga sam bio pripremljen za moja kasnija bavljenja pitanjima sloma humanosti, koji se vezuje za ovaj rat. To ujedno znači i da su mojim sazrevanjem sazrevali i moji pristupi u proučavanju i posvećivanju ovoj temi. Tako sam i u ličnom naučnom usavršavanju za temu svog magistarskog rada odabrao fenomene autoritarnosti i dominacije u političkom životu, koji se ustanovljuju kao socijalno-filozofski i socijalno-psihološki uzroci nacifašizma. Ova politička ideologija je ideologija smrti, a Kraljevo je jedan od njenih gradova-žratva.“

Profesor Vladimir Marović

Da li mislite da se u školama, na televiziji i drugim medijima dovoljno govori o ovom događaju?

„Stradanje nevinih ljudi u Kraljevu, iz razloga što se jedan narod nije hteo pokoriti zavojevaču, je tragična istorijska lekcija koju moramo stalno proučavati i predavati. Ovo najpre govorim zbog toga što želim da opomenem da iako je nacifašizam u Drugom svetskom ratu vojno poražen, njegovi uzroci i dalje živo pulsiraju i, na nesreću, mogu proizvesti novi kraljevački oktobar bilo gde u svetu. Upravo stoga nužno je neprestano podsećati na ovaj događaj. Ovo podsećanje ne sme biti svedeno samo na jedan ceremonijal u određenom dobu godine, već mora imati uporišnu tačku u političkoj kulturi, strategiji vaspitanja i obrazovanja, kao i medijsku prisutnost ne samo na lokalnom nivou.

Kraljevo je kao mesto stradanja u bivšoj Jugoslaviji, nakon rata, postalo mesto susretanja. Ne smemo zaboraviti da su u naš grad, povodom odavanja počasti oktobarskim žrtvama, svake godine dolazili kulturni poslenici iz raličitih jugoslovenskih republika, kako bi dali svoj doprinos kulturi sećanja i poštovanja žrtava. Time želim da kažem da se sadašnje obeležavanje ovog događaja uveliko provincijalizovalo. Podsetio bih da na javnom servisu svake godine pratimo kragujevački „Veliki školski čas“, dok sa „Kraljevačkim oktobrom“ to više nije slučaj, iako je nekada bio. Kragujevac u tom pogledu može i mora da nam bude uzor, jer se ovde ne radi samo o sećanju na žrtve, već je u pitanju i javni čas čovečnosti.

Baš zbog te čovečnosti, njenog očuvanja i njene izgradnje u mladim naraštajima, upravo te generacije treba upoznavati sa svim onim što se dogodilo u Kraljevu – sa uzrocima i posledicama. Tim povodom bih mladim ljudima preporučio knjigu naše sugrađanke Silvije Krejaković („Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941.“), koja je dugogodišnjim istraživanjem i posvećenošću demistifikovala bezimene brojeve žrtava, kojima se opisivala tragedija jednog grada, i suočila ih sa identitetima, imenima, prezimenima i zanimanjima ljudi koji su o ovom gradu živeli, stvarali i u njemu brutalno ubijeni.“       

Kakvo je vaše mišljenje o Spomen parku, šta biste promenili u njegovom izgledu ’

„To je uistinu bolna tema. Pre svega zbog toga što se belodano može primetiti da su nebriga, zapuštenost, nepoštovanje i zanemarivanje dobrano načeli Spomen park. O tome da je jedno vreme čak bio i pašnjak, sramno je i govoriti. To je sramota nas Kraljevčana i svih onih koji bi morali da se staraju o očuvanju ovog groblja streljanih sugrađana, kao i onih koji su u tom vremenu tražili utočište u Kraljevu. Na simboličkoj ravni, mogli bismo reći da je banalni pokušaj istrebljenja smisla postojanja Spomen parka svoj vrhunac doživelo besmislom vandalskog spaljivanja spomen sobe u vidu vagona na ulazu u ovaj kompleks. U tom vagonu odavno nema čuvara, a ni knjige žalosti u koju su se posetioci upisivali.

Spomen vagon danas…

Međutim, „rukopisi ne gore“, rekao bi Bulgakov, pa tako ni „potpisi“ onih koji su ovde počinili zločine, ali ni onih koji pokušavaju da očuvaju sećanje i poštovanje prema žrtvama. Baš zbog čuvara ove vrste, valja napomenuti da izgled Spomen parka ne može biti samo ispunjavanje nečijih želja, nego ozbiljan kulturni, edukativni, arhitektonski, muzeološki i državni poduhvat sa snažnom i jasnom porukom. Za početak valjalo bi se pozabaviti originalnim projektom arhitekata Spasoja Krunića i Dragutina Kovačevića, pa uvideti šta iz njega sve nije izvedeno, to jest izgrađeno. Tu pre svega mislim na muzej koji je projektom bio predviđen. Prošlo je pedeset godina od podizanja Spomen parka, a on zapravo nije završen.“ 

Zabeležila:Sofija Đurić   

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Print Friendly, PDF & Email

Broj pregleda: 345

Komentari su zatvoreni.