Danas je na Groblju streljanih oktobra 1941.u Kraljevu, bilo više prisutnih nego ranijih godina i to pre svega zahvaljujući učenicima nekoliko kraljevačkih osnovnih i srednjih škola koji su na ovaj komemorativni skup došli organizovano i u pratnji svojih nastavnika.

Upadljivo je ,međutim , bilo odsustvo većeg broja građana Kraljeva pripadnika starijih generacija ne računajući ,naravno reprezente lokalne samouprave  , političkih stranaka, društvenih grupa, i institucija sistema.

Država Srbija je bila predstavljena jednim državnim sekretarom , a  bio je tu i novopostavljeni  drirektor Muzeja žrtava genocida  u Beogradu što je za pohvalu.

I broj direktnih potomaka stradalih bio je osetno manji nego predhodnih godina. Jer, godine ,izgleda ,čine svoje…

Protokol je bez izmena već nekoliko godina : sirene , verski obred (sveštenstvo SPC), državna ceremonija polaganje venaca, minut ćutanja, intoniranje državne himne,umetnički program…

Gradonačelnik je ,za razliku od predhodnih godina, govorio na komemoraciji u Skupštini grada koja je  predhodila ovoj na Groblju streljanih.

Moto recitala “Sav je vazduh kamena tišina” preuzet iz stihova  Bogdana Mrvoša dirnuo je sve generacije, ali je ukazao i na praznine u načinu na koji prenosimo sećanje.

Malobrojne sveće,upaljene na posečenim  mermernim stablima, koja cigareta i čašica rakije doneta od potomaka a namenjena stradalniku,kao i kazivanje stihova u izvođenju  glumaca Kraljevačkog pozorišta pobudile su i ,na kratko, izazvale emociju prisutnih.

Posmatrajući danas amfiteatar na Groblju streljanih oktobra 1941.u Kraljevu ispunjen đacima osnovnih i srednjih škola nisam moga a da ne  razmiljšljam  da li mladima  dovedenim  organizovano na ovakav događaj nedostaje malo drugačije  simbolike primerene njihovim afinitetima i da li , i ovakvi sadržaji doprnose da im istorija i istorijske teme deluju previše udaljeno ili apstraktno?

Postavljanjem moralnih i etičkih međaša u sadržajne forme, narod bira trajnu ozbiljnost prema prošlosti. Bez tog okvira, manifestacije postaju prazni rituali koje lako prekriva zaborav i revizionizam.

Imamo li to u vidu moramo se zapitati da li je mladima danas potrebno nešto više od ceremonije ove viđene u Kraljevu danas kako bi oni nastavili da neguju, unapređuju i šire kulturu sećanja, posebno one njene segmente koji se tiču odnosa prema stradalnicima iz naše burne prošlosti našeg zavičaja?

Jedan od ključeva za to je porodica. U konkretnom slučaju to bi bile porodične priče o stradlim precima iskorišćene kao osnov – skica za njihovo prenošenje i širenje  digitalnim jezikom i digitalnim alatima  uz očuvanje ključnih moralnih i etičkih komponenti kulture sećanja jednog naroda.

Dilema je kako da roditelji , bake i deke ispričaju svoju priču uz pomoć i učešće  potomstva koje će za tu svrhu (is) koristiti  savremene digitalne  alate, tako  da baš mladi postanu angažovani čuvari kolektivne istine.

Da bi kultura sećanja opstala u budućnosti, potrebna je sinergija obrazovanja, institucija i digitalnih inovacija.

Jer sećanje ne sme ostati puko paljenje sveća – treba da postane živa ,priča ispričana na savremeni način  koju zajednički “pišemo” svake godine.

Zoran Nikolić,dipl.politikolog