“Da li je Kraljevo prepušteno samo sebi u očuvanju sećanja na sopstvene žrtve?Da li je izazov u tome što Kraljevo nije imalo jednog Miodraga Živkovića da stvori onaj  amlematičan spomenik streljanim đacima i profesorima,ili zbog toga što Kraljevo nije imao jednu Desanku Masimović da napiše, još jednu Krvavu bajku? Šta se to desilo,zašto smo Kraljevo suštinski,a ovo govorim kao pripadnik srpskog naroda, jer ja nisam Kraljevčanin,prepustili istorijskom i ljudskom zaboravu? Zašto smo našu zajedničku odgovornost delegirali samo Kraljevčanima? Da li su kraljevačke žrtve isključivo kraljevačke ili su naše zajedničke? Da li su sećanja na žrtve isključiva obaveza samo potomaka žrtava ili su obaveza svih nas kao identiteskih potomaka? Zašto je Kragujevac još uvek u našem ,zajedničkom kolektivnom sećanju, a treba da bude, a zašto  Draginac  i Kraljevo to nisu?

Uspeli smo da zaboravimo! Ljudski zaborav je imanentan.To je nešto što je prirodno,nije opravdano ali je prirodno. Protiv tog zaborava  se borimo znanjem i uspostavljanjem jednog humanističkog sistema vrednosti. U ovoj sali ima više mojih kolega istoričara , to je pitanje za nas zašto nismo uspeli da to znanje proširimo i van naših uskih,naučnih i stručnih krugova? Da ga proširimo na čitavu zemlju, na čitav naš narod kako bi smo pamtili šta se to odigralo ovde pre 82. godine. Kako bi smo razumeli zašto su zločine učinjene pre 82. godine počinili ,pre svega pripadnici austriskog naroda u uniformama Vermahta. Zašto je general Beme izdajući naredbu 100 za jednoga  ubijenog ,odnosno 50 za jednog ranjenog vojnika Vermahta,podsećao svoje vojnike da je to prilika da se osvete za 1914.godinu kada je ,u potocima širom Srbije,bila prolivana austrijska krv. Ovi događaji su beskrajno tragični, oni su beskrajno složeni za razumevanje. Oni zahtevaju i odgovornost i znanje ,zahtevaju jednu kultivisanost sećanja koje neće biti ideologizovano,koje neće biti nacionalističko,koje će uzdići sve kraljevačke žrtve, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost, na njihovu dob, na profesiju, na bilo koju drugu karakteristiku, na taj pijedestal univerzale žrtve kao što su to uspeli da učine Jevreji  kroz fenomen univerzalizacije žrtava holokausta.”

Ovo je samo deo iz današnje  besede dr.Dejana  Ristića,direktora Muzeja žrtava genocida iz Beograda i jednog od od vodećih stručnjaka u oblasti integralne zaštite i upravljanja kulturnim nasleđem,izgovrene na današnjoj Komemorativnoj sednici Skupštine grada posvećenoj sećanju na  dane crnih barjaka i marama u Kraljevu oktobra 1941.g

Na istom skup ,a i u svom obraćanju medijima pre početka komemorativne sednice Skupštine grada Kraljeva,dr.Ristić je predstavio prvi prevod na engleski jezik knjige    „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“,  muzejske savetnice Silvije Krejaković.

Frapantno je zazvučala informacija koju je on tom prilikom izgovorio kako je to ,navodno, prvi prevod bilo koje knjige o masovnim stradanjima na prostorima Srbije tokom II svetskog rata,na bilo koji svetski jezik u periodu od bez malo osam decenija od okončanja tog rata.

Ako je to zaista tako onda nam i ne treba čvršćih dokaza i argumenata o našem ,kolektivnom ,nemaru prema stradalima u tom periodu,kao ni veće opomene da je krajnje vreme da to menjamo, a da je u tome presudna uloga države i njenih institucija.

Posle polaganja venaca i parastosa onima koji počivaju na Groblju streljanih 1941. koga su služili sveštenici Eparhije žičke, okupljenima se obratio gradonačelnik Kraljeva u tehničkom mandatu dr Predrag Terzić.

Na kraju današnjeg  programa na Groblju streljanih 1941.godine u Kraljevu  glumci Kraljevačkog pozorišta su izveli   poetsko-muzički program “Kamena usopavanka” za koji je tekstove izabrala i režirala ga Aleksandra Kovačević.

Upadljivo odsustvo predstavnika države na komemoraciji u Kraljevu

I današnji program obeležavanja sećanja na dane crnih barjaka i marama u Kraljevu oktobra 1941.g prošao je,kao i već godinama unazad, bez predstavnika najviših državnih institucija,  ne računajući tu nekolicinu prisutnih narodnih poslanika iz Kraljeva.

Kako smo saznali od Milana Novakovića, predsednika beogradske podružnice Zavičajnog društva  Kraljevo, svoje prisustvo današnjem programu  je, u zadnjem trenutku,otkazao Zoran Antić ,državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavnje i boračka pitanja, preko koga je ovo udruženje iniciralo da se u Državni program obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije najzad uvrsti i Dan sećanja na kraljevački oktobar 1941.godine.On se ,po rečima Novakovića nije  direktno obratio Gradu, negiravši  Novakovićevu konstataciju da je pored zavičajnog poziva dobio zvanični poziv iz Grada.

Ostaje nam da verujemo da će ,bez obzira na očite “komunikacijske šumove”, ova zavičajna inicijativa dobiti i institucionalnu podršku na lokalnom i nacionalnom nivou i da će, već iduće godine, Dan sećanja na stradale u Kraljevu oktobra 1941godine, biti zvanično uvršten u Državni program obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije.