Povodom juče održanog XVII Masharata u Vili „Magdala“, u Kraljevu se ponovo pokreće važno pitanje: da li je neformalno okupljanje umetnika ostavština prepuštena samo nesebičnom trudu pojedinca ili autentični kulturni brend koji zaslužuje sistemsku podršku grada?

Održavanjem XVII tradicionalnog susreta kreativnih stvaralaca i ljubitelja umetnosti – popularnog Masharata – zvanično je započeto odbrojavanje do punoletstva manifestacije koja već skoro dve decenije obogaćuje kulturnu ponudu Kraljeva. Nastala na inicijativu pokojne slikarke Hadži Milene Marije Magdalene Kovačević i njenog supruga Branislava Brana Kovačevića, ova manifestacija godinama okuplja stvaraoce iz oblasti slikarstva, poezije, glume i muzike.

Međutim, iako je tokom proteklih godina kroz dvorište Vile „Magdala“ prošlo na hiljade posetilaca i desetine afirmisanih i neafirmisanih umetnika iz zemlje i inostranstva, Masharat i dalje opstaje pretežno na marginama zvanačne kraljevačke kulturne scene. Nakon smrti autorke i pokretačke snage ove ideje, manifestaciju održava njen suprug Brane, uz podršku porodice i prijatelja, čime se dosledno ispunjava njen svojevrstan amanet.

Upravo na pragu punoljetstva Masharata, u javnom prostoru Kraljeva otvara se prikačena i neophodna potreba za širim dijalogom – pre svega među ljubiteljima umetnosti, kulturnim poslenicima, ali i čelnicima gradskih ustanova i institucija kulture. Pitanje koje se postavlja nije samo kako sačuvati sećanje na lik i delo Milene Kovačević, već u kom pravcu razvijati i održavati ovu manifestaciju kako bi postala trajno održiva u dužem vremenskom periodu.

Milenino shvatanje maske nikada nije bilo puko bežanje od svakodnevice ili karnevalska zabava, već duboka umetnička i filozofska zapitanost nad ljudskom prirodom. U jednom od razgovora neposredno pred svoju smrt, objašnjavajući lične motive da pokrene ovu nesvakidašnju manifestaciju, izgovorila je misao koja i danas zvuči kao snažan podsetnik i opomena:

„Suočavanje sa stvarnošću i svim onim što se pod tim podrazumeva za mnoge je bolan proces i, čini im se, nažalost pogrešno, da će sve životne izazove ‘maskirani’ lakše podneti. Iako to zna, na momente da bude varljivo tačno, lepše je, ali daleko, daleko teže spoznati sebe i sebi, stalno, davati odgovore na večita pitanja ko sam, zašto postojim?“

Da li je dovoljno da se sa ovom stvarnošću i pitanjem opstanka kulturne baštine godinama samostalno suočava samo Brane, ili je 18 godina trajanja Masharata dovoljan razlog da se u priču uključe i oni koji kroje kulturne politike grada Kraljeva?

Inicijativa koja potiče od samog organizatora i osnivača usmerena je ka pronalaženju modaliteta koji bi Masharat iz privatnog dvorišta preveli u širi institucionalni i edukativni okvir, ne gubeći pri tom prepoznatljivu dušu i nekonvencionalnost.

Neka od mogućih rešenja koja bi mogla biti predmet stručne i publicističke rasprave uključuju:

• Nacionalni nagradni konkurs za učenike umetničkih škola u Srbiji na temu izrade i oslikavanja maski, koji bi nosio ime „Hadži Milena Marija Magdalena Kovačević“, čime bi se stimulisalo stvaralaštvo mladih i sačuvala uspomena na autorkin specifičan likovni pečat.
• Tematske radionice i predavanja namenjene učenicima umetničkih škola i mladim talentima, gde bi učili o istorijatu maske, tehnikama oslikavanja i scenskog primenjivanja, čime bi manifestacija dobila i trajnu edukativnu dimenziju.
• Partnerstvo sa lokalnim ustanovama kulture (Galerija, Muzej, Kulturni centar) kroz organizovanje pratećih izložbi i tribina, čime bi Masharat postao zvanični deo letnjeg kulturnog kalendara grada.

Sedamnaest godina postojanja dokaz je da vitalnost jedne ideje ne zavisi uvek od budžeta, već od ljubavi i posvećenosti. Ipak, da bi Masharat dočekao i proslavio svoje punoletstvo u punom sjaju, vreme je da grad Kraljevo i njegova kulturna javnost skinu „masku nezainteresovanosti“ i aktivno se uključe u dijalog o budućnosti ovog jedinstvenog umetničkog susreta.