Danas je na Groblju streljanih oktobra 1941.u Kraljevu, bilo više prisutnih nego ranijih godina i to pre svega zahvaljujući učenicima nekoliko kraljevačkih osnovnih i srednjih škola koji su na ovaj komemorativni skup došli organizovano i u pratnji svojih nastavnika.
Upadljivo je ,međutim , bilo odsustvo većeg broja građana Kraljeva pripadnika starijih generacija ne računajući ,naravno reprezente lokalne samouprave , političkih stranaka, društvenih grupa, i institucija sistema.
Država Srbija je bila predstavljena jednim državnim sekretarom , a bio je tu i novopostavljeni drirektor Muzeja žrtava genocida u Beogradu što je za pohvalu.
I broj direktnih potomaka stradalih bio je osetno manji nego predhodnih godina. Jer, godine ,izgleda ,čine svoje…
Protokol je bez izmena već nekoliko godina : sirene , verski obred (sveštenstvo SPC), državna ceremonija polaganje venaca, minut ćutanja, intoniranje državne himne,umetnički program…
Gradonačelnik je ,za razliku od predhodnih godina, govorio na komemoraciji u Skupštini grada koja je predhodila ovoj na Groblju streljanih.
Moto recitala “Sav je vazduh kamena tišina” preuzet iz stihova Bogdana Mrvoša dirnuo je sve generacije, ali je ukazao i na praznine u načinu na koji prenosimo sećanje.
Malobrojne sveće,upaljene na posečenim mermernim stablima, koja cigareta i čašica rakije doneta od potomaka a namenjena stradalniku,kao i kazivanje stihova u izvođenju glumaca Kraljevačkog pozorišta pobudile su i ,na kratko, izazvale emociju prisutnih.
Posmatrajući danas amfiteatar na Groblju streljanih oktobra 1941.u Kraljevu ispunjen đacima osnovnih i srednjih škola nisam moga a da ne razmiljšljam da li mladima dovedenim organizovano na ovakav događaj nedostaje malo drugačije simbolike primerene njihovim afinitetima i da li , i ovakvi sadržaji doprnose da im istorija i istorijske teme deluju previše udaljeno ili apstraktno?
Postavljanjem moralnih i etičkih međaša u sadržajne forme, narod bira trajnu ozbiljnost prema prošlosti. Bez tog okvira, manifestacije postaju prazni rituali koje lako prekriva zaborav i revizionizam.
Imamo li to u vidu moramo se zapitati da li je mladima danas potrebno nešto više od ceremonije ove viđene u Kraljevu danas kako bi oni nastavili da neguju, unapređuju i šire kulturu sećanja, posebno one njene segmente koji se tiču odnosa prema stradalnicima iz naše burne prošlosti našeg zavičaja?
Jedan od ključeva za to je porodica. U konkretnom slučaju to bi bile porodične priče o stradlim precima iskorišćene kao osnov – skica za njihovo prenošenje i širenje digitalnim jezikom i digitalnim alatima uz očuvanje ključnih moralnih i etičkih komponenti kulture sećanja jednog naroda.
Dilema je kako da roditelji , bake i deke ispričaju svoju priču uz pomoć i učešće potomstva koje će za tu svrhu (is) koristiti savremene digitalne alate, tako da baš mladi postanu angažovani čuvari kolektivne istine.
Da bi kultura sećanja opstala u budućnosti, potrebna je sinergija obrazovanja, institucija i digitalnih inovacija.
Jer sećanje ne sme ostati puko paljenje sveća – treba da postane živa ,priča ispričana na savremeni način koju zajednički “pišemo” svake godine.
Zoran Nikolić,dipl.politikolog