U oktobru, kad  grad umire kiše,magla i opalo lišće, neko je u Kraljevu video — sidžu. Ne onu letnju, ibarsku, što miriše na detinjstvo, muziku i smeh, već onu drugu: političku, zapenušanu, nervoznu. I rešio da je „ohladi“ belom farbom po izlogu redakcije časopisa „Sidža“.

Ali ta farba nije samo boja. To je pokušaj da se zamuti ogledalo u kojem se Kraljevo prepoznaje. Da se ućutka sećanje, da se obezvredi emocija, da se zastraši ono što je najlepše — slobodna reč o svom gradu.

„Sidža“ nije politički pamflet. To je mesečnik koji je nastao iz tuge i ljubavi — iz potrebe da se duh Kraljeva, duh njegovih ulica, muzičara, kafana i običnih ljudi otrgne od zaborava. Pokrenuli su ga Jovan Antonić („Jova Ajova“) i Dragan Blagojević („Džaro“) nakon smrti Milorada Pertovića „Kimija“, legendarnog kraljevačkog boema. Prvo kao Fejsbuk grupa, pa zatim kao štampani časopis, „Sidža“ je postala mesto okupljanja emocije, sećanja i lokalnog identiteta.

I upravo zato je sada na meti. Jer u zemlji gde se i tišina tumači kao provokacija, „Sidža“ je, izgleda, postala preglasna. Iako bez komentara, bez politike, bez direktnih poruka — njeno postojanje, njena popularnost, njena bliskost sa građanskim inicijativama, učinili su je „opasnom“. Opasnom za one koji ne razumeju da ljubav prema gradu nije mržnja prema vlasti.

Zato se pridružujemo osudi ovog čina. Ne zbog farbe, već zbog poruke koju nosi. Jer ako je „Sidža“ postala pretnja, onda je vreme da se zapitamo — kome se priviđa sidža u oktobru?

Pozivamo sve koji čitaju, prate, vole „Sidžu“ — da ne ćute. Da pokažu da duh Kraljeva ne može da se izbriše farbom. Da se okupe, podele, podrže… Jer „Sidža“ nije samo časopis. To je zajednica. To je ogledalo koje ne sme da pukne.