Na današnji dan navršila se godina dana od smrti profesora Fakulteta za mašinstvo i građevinarstvo u Kraljevu    dr. Zorana Petrovića – Belča, tvorca  specifičnog i perspektivnog tehničkog usmerenja – Urbano inženjerstvo. Tim povdom objavljujemo tekst o liku i delu dr. Zorana Petrovića – Belča čiji je autor njegov  višedeceniski prijatelj i kolega  profesor dr. Miodrag Vukićević – Šujo.

Neverovatna je  spoznaja da takav optimizam i radost životu neće ni danas, ni sutra, ni ikada više uspeti da se sretnu, da sa takvim čovekom nećemo više  moći da podelimo lična životna i druga nesnalaženja ili da bar neko vreme odćutimo u njegovom društvu.

Zoran Petrović-Belčo  je rođen  15.02.1950. u Kraljevu, školovao se, radio i stvarao, osnovao porodicu, putovao po svetu, ali se uvek vraćao i, na kraju, ostao za večna vremena u svom gradu. Nisu tako česti ljudi u našoj sredini kojima može da se pripiše pripadnost Kraljevu, a njemu je ta osobina prirodno pristajala. Sigurno ima većih stvaralaca čije je poreklo jednako njegovom, ali je pitanje kakvi bi i njegovi rezultati bili da je pristao da se odvoji od svog grada i svih ljubavi i radosti koje mu je nesebično pružao. Malo je verovatno da je zbog toga ikada zažalio, mada bi trebalo da budemo svesni da nije dovoljno da bude proglašen za najboljeg sportskog radnika Kraljeva, ni za zaslužnog građanina grada Kraljeva, ni da bude dobitnik plakete „Svetozar Marković“ za razvoj sporta na Univerzitetu u Kragujevcu. Na sreću, bilo čiji životni uspeh se meri uspešnošću njegovih naslednika, a mnogo manje rezultatima sopstvenog života. Njegova i Snežina Jana će skorijih godina postati i formalno naučni radnik. Svakako u mlađim godinama od svoga oca, ali ako iver ne pada daleko, i ona će napraviti univerzitetsku karijeru da, eto, očuva put koji je uobličio njen otac.

Pohađao je Osnovnu školu „Čibukovački partizani“ i Mašinsku tehničku školu, obe u Kraljevu. Nakon završetka Više mašinske tehničke škole u Čačku i odsluženja vojnog roka u Smederevu, upisao je Mašinski fakultet u Beogradu, Odeljenje u Kraljevu. Magistarski rad i doktorsku disertaciju odbranio je na Mašinskom fakultetu u Beogradu i time se upisao u pionire primene neuronskih mreža u tehničkoj dijagnostici.

Prof. dr Zoran Petrović je kreativnost posedovao od rođenja, a obrazovanjem je sticao formalna stručna znanja kojima je nadograđivao taj izuzetan prirodni dar. U stalnom radnom odnosu je bio od 1968. godine, kada je počeo da radi u Fabrici vagona u Kraljevu. Od 1981. godine bio je zaposlen na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a zatim na Mašinskom fakultetu u Kraljevu (po osamostaljenju), i do penzije je prošao kroz sve faze univerzitetskog razvoja, od asistenta pripravnika, preko asistenta i docenta, dosegavši i zvanje profesora. Njegovom inicijativom uvedeni su novi i originalno razvijeni predmeti: Održavanje mašina i opreme, Tehnička logistika i menadžment proizvodnje, Zaštita od buke, Poslovna politika i preduzetništvo, Održavanje orijentisano pouzdanošću i Lineativna proizvodnja. Bio je tvorac specifičnog i perspektivnog tehničkog usmerenja – Urbano inženjerstvo. Stručno se usavršavao u vrhunskim istraživačkim sredinama: Viskonsin u Medisonu, Nort Vest u Čikagu i Džordž Vašington u Vašingtonu. Ostvario je saradnju sa Tehničkim univerzitetom u Pragu,

Na Fakultetu je obavljao dužnost prodekana za naučno-istraživački rad i predsednika Saveta i Sindikata, a, naravno, biran je i za šefa Katedre za proizvodne tehnologije. Grad i Fakultet je predstavljao u SIZ obrazovanja Republike Srbije i bio je delegat u SIZ društvenih delatnosti. Za delegata Skupštine opštine Kraljevo biran je 1986. godine, a član Izvršnog saveta Skupštine opštine Kraljevo postao je 1990. godine. Obavljao je dužnost člana Saveta univerziteta u Kragujevcu i člana Komisije za izradu standarda za zaštitu od buke pri Zavodu za standardizaciju Republike Srbije.

Tvorac je informacione mreže na Fakultetu, a sa Ministarstvom nauke je obezbedio da svaki nastavni radnik na Mašinskom fakultetu dobije po jedan računar. Formirao je Informatičku laboratoriju i Laboratoriju za tehničku dijagnostiku i akustiku, a u saradnji sa Ministarstvom nauke i Informatički centar. Organizovao je školu računara za treća lica (preko 30 ciklusa), među prvima je uveo ankete za ocenjivanje nastavnog procesa od strane studenata, recenzirao je nekoliko desetina međunarodnih naučnih radova… Bio je saradnik Regionalnog centra za talente i radio još mnogo toga važnog i progresivnog za ovu sredinu.

U dva navrata je u svojstvu predsednika Organizacionog odbora organizovao međunarodne naučne skupove TM02 i ICPE2013.

Autor je i koautor brojnih naučno-istraživačkih radova objavljenih u domaćim i stranim časopisima, na domaćim i inostranim skupovima i koautor dva univerzitetska udžbenika.

Na suptilan način je umeo da kod studenata probudi interesovanje za osvajanjem znanja, čime je stekao njihovo veliko poštovanje i stoga nebrojeno puta bio mentor njihovih završnih radova i član komisija za odbranu radova. Učestvovao je u osmišljavanju magistarskih i doktorskih disertacija, bilo u svojstvu mentora ili člana komisija za njihovu izradu i odbranu.

Poslednja decenija prošlog milenijuma ostavila je duboke štetne posledice na sve naše živote, pa i na njegov naučni rad, jer su grubo onemogućene veze sa svetskom naukom. Još gore je bilo to što je industrija iz dana u dan gubila smisao svoga postojanja, čime su uništeni izazov i svrha stvaranja naučnih rezultata. Svoje jake inženjerske i naučne nagone i izazove prof. dr Zoran Petrović je zadovoljavao osmišljavanjem, rukovođenjem ili učešćem u izradi brojnih istraživačkih i naučnih projekata finansiranih od strane regionalne i republičke zajednice nauke, Ministarstva nauke, a svakako i privrede. U saradnji sa industrijama iz okruženja izradio je preko 50 originalnih projektnih rešenja iz domena zaštite od buke, od kojih je desetak naučno verifikovano.

Izuzetan stvaralački entuzijazam iskazivao je na mnogo načina i na mnogo polja. Tokom rada u Fabrici vagona bio je takmičar, ali i nosilac organizacije Radničkih sportskih igara u okviru samog kolektiva, kao  i na višim nivoima, od gradskog do republičkog. Voleo je sport, a posebno košarku i odbojku. Bio je jedan od prvih koji je u našem gradu igrao tenis. Voleo je šah i jedan je od inicijatora memorijalnog turnira „Milovan Glišić“, koji se igra u znak sećanja na tragično stradalog direktora ESTŠ „Nikola Tesla“ u Kraljevu. U sportu se nije isticao fizičkim osobinama, već prvenstveno svojom lucidnošću i liderstvom.

Dolaskom na Fakultet posvetio se organizovanju studenata, tako da je bio nosilac formiranja KK „Mašinac“ i njegov dugogodišnji predsednik. Pod njegovim vođstvom klub je postigao velike i vredne sportske rezultate, ali i iškolovao generacije vrhunskih košarkaša.

Bio je hrabar i srčan, a posedovao je moć koju nije zloupotrebljavao. Umeo je, i to je bio jedan od prirodnih darova koje je posedovao, da pokrene ljude, da osmisli i dopuni sadržaje i aktivnosti, da rukovodi i da bude izvanredan i odgovoran izvršilac dogovorenih akcija.

U neobaveznim sadržajima, ali i tokom napornog rada, umeo je da zabavi i druge podstakne da iskažu svoje dobre i plemenite osobine. Bio je duhovit i znao da zapeva i zaigra, kao i da svojim doživljajima sa brojnih putovanja po svetu ubedljivo dočara neke druge prostore, ljude, kulturu i istoriju.

Voleo je društvo i druženja, pažljivo ih je stvarao i negovao, bio je voljen i pamćen od prvog susreta.

Da smo ga manje voleli, da smo ga manje cenili, da nam je manje značio u druženjima i susretima, da je manje stvarao i manje uticao na naše razvojne puteve, možda bi nam njegovo odsustvo iz života manje teško palo.