„Zavičaj mi je sve. Niko ne može da mi ga uzme. Niko. I ljudi iz zavičaja su moji.„

U ponedeljak, 16. marta 2026. godine, u Beogradu je u 89. godini preminuo Borislav Borko Gvozdenović, doajen srpskog novinarstva. Iako je tokom svoje bogate karijere izveštavao iz Grčke, Turske i drugih delova sveta, ostaće upamćen kao najpoznatiji dopisnik „Politike“ iz Moskve i Pekinga.

Mnoge od zemalja u kojima je boravio opisao je u publicističkim delima poput knjiga „Rusija, zemlja iznad zemlje“ (2002) i „Trag do Istanbula“ (2003), dok je pet njegovih putopisa uvršteno u antologiju „Srbi o Rusiji i Rusima“.

Vernost „Politikinoj“ školi

Borkov rad karakterisala je nepokolebljiva odanost „Politikinoj“ školi novinarstva. Često je isticao da je redakcija bila njegova druga porodica, što je i razumljivo ako se zna da je u „Politiku“ primljen još 1. decembra 1960. godine. Tokom radnog veka dužeg od četiri decenije, prošao je put od saradnika u Beogradskoj hronici do urednika spoljnopolitičke rubrike.

Za svoj doprinos kulturi i novinarstvu ovenčan je brojnim priznanjima, uključujući „Vukovu nagradu“ (2015), nagradu za životno delo, kao i priznanja akademije „Ivo Andrić“ i fonda „Dragojlo Dudić“. Bio je istaknuti član Udruženja novinara i Udruženja književnika Srbije.

Srce u Sirči, misija u Kraljevu

Uprkos svetskoj slavi, Borko nikada nije zaboravio svoju rodnu Sirču i Kraljevo. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Zavičajnog društva Kraljevo 1990. godine, kome je ostao privržen do poslednjeg daha.

Iz tog dubokog poštovanja prema zavičaju i njegovim velikanima proistekla je i inicijativa da se Miri Trailović, u njenom rodnom gradu, podigne spomen-ploča u foajeu Kraljevačkog pozorišta 2016. godine. Ovu ideju su, na Borkov podsticaj, uspešno realizovali Kraljevčani okupljeni u beogradskoj podružnici Zavičajnog društva, a naročito Momčilo Moma Antonović i Ljubomir Ljubo Lazarević.

Imao sam čast i zadovoljstvo da Borka lično upoznam i da se sa njim družim, uprkos generacijskoj razlici. Kroz to druženje svedočio sam njegovoj neiscrpnoj energiji da podstiče druge — od Ljubiše Bate Đidića, koji je školi u Popovićima darovao vrednu zbirku knjiga i slika, do Ljuba Lazarevića, koga je ohrabrio da napiše svoj prozni prvenac „Šaputanje vremena“.

San o letu iznad zavičaja

Njegova ljubav prema rodnom kraju najbolje je opisana u priči koju je podelio 2010. godine u kraljevačkoj biblioteci na promociji  svoje knjige „Prijepoljska knjiga besmrtnika”. Dok je radio u Pekingu, sanjao je kako kao pilot poleće sa aerodroma u Sirči, preleće preko Drljevskog brda, Adrana, Stolova i Goča, uživajući u lepoti zavičaja iz vazduha: : „Dole: levo, na Grdičkoj kosi, rezervoar za vodu. Sa desne strane sirčanska škola. Na Drljevskom brdu ostaci kuća Gvozdenovića, pa Karovića i Jevtovića… Mnogo se saselilo. I odselilo. Letim preko Popovića, preko Adrana: tamo u daljini Stolovi. Pravim levi zaokret, te preko Goča, niz Moravu, do ispod Trstenika. Opet levi zaokret iznad Godačice, Vitanovca, Pečenoga. Prelećem Borču. Još malo na zapad, pa nalevo i pravo na sletanje. Uživao sam gledajući dole. Lepota! Ugasio sam motor, izašao na krilo, uhvatio za ruku mehaničara i dotakao zemlju“

Kada ga je supruga Vera prenula iz tog sna, Borko je zapisao: „Zavičaj mi je sve. Niko ne može da mi ga uzme. Niko. I ljudi iz zavičaja su moji. To je moj svet“.

Odlazak Borka Gvozdenovića je veliki gubitak kako za srpsko novinarstvo , ali on ostaje trajno utkan u istoriju Kraljeva i Sirče. Njegova poslednja poruka svima nama ostaje jednostavna: „Čitajte, ljudi! Stalno i što više. Bolje će vam biti“.

Ispraćaj za kremaciju biće u petak, 20. marta, u 12.45 časova na Novom groblju u Beogradu.

Neka mu je večna slava i hvala.

Zoran Nikolić