“Meni su uzeli radoznalost, nešto do čega mi je mnogo stalo. Radoznalost kojom  sam mogao da doprinesem društvu u kome sam živeo” rekao je Milanu Nikodijeviću, režiser Dušan Makavejev, jedan od istaknutih jugoslovenskih reditelja koji se , zajedno sa Mićom Popovićem, Živojinom Pavlovićem, Sašom Petrovićem, Purišom Đorđevićem, Želimirom Žilnikom, Lazarom Stojanovićem i još nekim manje poznatim filmskim autorima, svrstava u najpoznatije predstavnike jugoslovenskog Crnog talasa, odgovarajući na pitanje šta je to što je ,kao autor,najviše izgubio zbog progona kojim je ,kao i još druge njegove kolege, bio izložen početkom sedamdesetih godina prošlog veka.

Ovo je samo jedna u nizu lapidarnih opaski koje je opisujući  jugoslovenski filmski Crni talas kao svojevrsni društveni i kulturološki fenomen, na tribini održanoj u okviru serijala “Filmske priče” pod nazivom “Crni talas jugoslovenskog filma” u kraljevačkoj biblioteci “Stefan Prvovenčani”, izgovorio  Milan Nikodijević, vanredni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

U kinematografiji ondašnje  Jugoslavije, došlo je, pod uticajem francuskog autorskog filma ,takozvanog Novog talasa, do kritičkog preispitivanja, od strane  grupe  tada mladih filmskih stvaralaca, kako partizanske borbe protiv nemačkog okupatora  tako i aktuelnih dešavanja u tadašnjem, socijalističkom, društvu  kojim je čvrstom rukom upravljala Komunistička partija.

Njihovo viđenje nekih istorijskih događaja i savremenog  društva u mnogome je odudaralo od  do tada dominantne propagandističke komponente u filmu, kome je ,kao mediju,  zbog njegove popularnosti i uticaja na mase, pridavana velika pažnja , od strane tada vladajuće nomenklature.

Iskoristivši skromni prostor umetničkih sloboda ti mladi filmski stvaraoci  su , u tom desetleću između 60-te i 70 –te godine ,uradili niz filmova koji su, tada, naišli na odobravanje kako publike tako i domaće i strane , stručne javnosti a koji i danas imaju određenu umetničku vrednost.

Jutro, Kaja ubit ću te, Delije, Plastični isus, Kad budem mrtav i beo, Skupljači perja, Praznik, Nemirni,Tri, Rani radovi, Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a, Zaseda, V.R. Misterije organizma…neki su od naslova filmskih dela koja su obeležila ne samo tu epohu nego čitavu kinematografiju na prostrima bivše Jugoslavije.

Odgovor vlasti bila je cenzura i zabrana, zvanično samo jednog filma, progonstvo i dobrovoljno izgnanstvo filmskih autora a onda je, sve do sredine osamdesetih godina i pojave mladih filmskih stvaralaca pripadnika takozvane Praške škole, nastupio period autocenzure.

A to je, kazao je na večerašnjoj  tribini  Milan Nikodijević, nešto najstrašnije što se može desiti  jednom društvu, što je pak direktna posledica predhodne cenzure. Autocenzura dugoročno i pogubno favorizuje trivijalno i profano na uštrb kritičnog i kreativnog preispitivanja koje je osnov napretka svake zajednice.

Zato su reči Makavejeva sa početka ovog teksta aktuelne i danas jer, ako društvo na bilo koji način sputava radoznalost i različitost mladih, kreativnih ljudi u bilo kojoj oblasti stvaralaštva, onda ono ne može očekivati razvoj i napredak u eri besomučne i bespoštedne trke za resursima i  inovacijama.

Milan Nikodijević  je diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na Grupi za filmsku i televizijsku produkciju. U medijima radi  od 1978. godine. Objavljivao je u gotovo svim dnevnim i nedeljnim listovima, i književnoj periodici SFRJ, SRJ, SCG i Srbije. Realizovao je mnoge serijale posvećene filmu i umetnosti na na brojnim televizijskim i radio stanicama. Dugogodišnji je direktor i glavni urednik Radio-televizije Vrnjačka Banja i Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.Urednik je festivalske edicije Simpozion. Autor je knjiga Zabranjeni bez zabrane, Scenarija pisana levom ili desnom rukom, Slike duše, Od fajronta do svitanja. Reditelj, scenarista i producent dokumentarnih filmova Zabranjeni bez zabrane i Mica i okolne priče, dokumentarne tv serije Zabranjeni bez zabrane i tri ciklusa televizijskih emisija Slike duše.

Dobitnik Nagrade za radio-emisiju godine u Srbiji (Otok gole istine), Nagrade kritike za najbolju radijsku reportažu (Dan kada je sahranjen bog), Nagrade za najbolji intervju (Mića Popović, vođa i žirafe), Nagrade Književnog kluba Kraljevo za najbolji rukopis (Od fajronta do svitanja. Biran je u zvanje docenta 2007.godine, a2012.godine u zvanje vanrednog profesora. Sada je redovin profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Departman dramskih umetnosti, na Katedri za audio-vizuelne medije, smer Produkcija.