ТИХО УМИРАЊЕ У ЛЕПОТИ

Ушћанска свакодневница

Бог одлучио, природа се постарала, па људи у преодавна времена садашњем Ушћу темељ поставили.
Оним „царским друмом“ који преко брда до Рашке водио, оним прастарим друмовима у долини разно-разне војске пролазиле (и прљаве трагове остављале), воде се Ибром и Студеницом ваљале, а Ушће трајало. Са животом онаквим какав је био и овим садашњим.А каквим, само они знају.
Јер, како неко давно рече, од времена кад власник баљевачких рудника угља Савић са синовима овде газдовао, па касније кад „гарави коморати“ доспевали на насловне странице листова и кад „црно злато“ било вредно колико и оно право, живело се овде лепо. Не баш да премного претекне са трпезе, али живело се. Памте људи оне дане кад рудари плате примали (донедавно им паре из Краљева доносио Раде Ристовић док банка постојала у месту) па песма одјекивала до зоре из бројних кафана и биртија у којима се спирала прашина која се у утроби земље таложила у грлу.
Било то и такво време, па га однели ветрови приватизације. Оне приватизације која, као и на сваком метру земље ове која се Србијом зове, фабричке капије закатанчила, раднике на улице истерала, па ове транзиционе дане проводе онако како проводе. А како, не питајте их.

Док је препекло сунце палило са неба, а возила јездила кроз место и на мосту чекала у реду да прећу на другу страну, у Жућовој кафани („Фонтана 2“) покреј моста на коме још петокрака о неким временима збопри, разговори се распредали о оном што је Ушће данас. О најновијем „потезу“ градске власти која извршила смену у Дому културе „Студеница“, па новопостављена директора после пар дана дала оставку тако да сада и има и нема директора. У Дому у коме читаоцима на располагању 23.000 књига у библиотеци (плус истурено одељење у Студеници), дому који је „место становања“ чланова културно-уметничког друштва који су и на европским позорницама наступали и старе адете, песме и игре приказивали (демантујући на свој начин оне податке да 7о одсто младих није крочило преко границе)... и тако то. Петиције се неке у Ушћу писале против те смене. Не да одбране Душка Пешића дугогодишњег директора ове установе, популарног „Цара“, већ Дом да одбране како не би постао „колатерална штета“ у партијским надгорњавањима. Да не буде по оној народној причи да је мајка, после купања детета, са прљавом водом избацила и дете.
Она „стара“ прича о атмосферским водама које нахрупе после киша на град сва је прилика да су остале само у причама. Јер, шикаре прекриле некадашње ливаде на којима бела стада пасла па ето (на зло или добро-ко ће му га знати) препреке за бујичне воде. Она друга прича- аутобуска станица у центру места, за сада остаје актуелна упркос бројним обећањима о изградњи нове аутобуске станице. Баш као и пијаце за коју, кажу, постоје пројекти али до реализације никако да дође.

Тако од теме до теме (угаљ се копа на територији Ушћа а добит убира рашчанска општина, онај „Весели спуст“ скоро да не дотиче Ушће, намерници древној Студеници само пројезде поред места, локо-рад на железничкој станици скоро замро, „Економ“ врата затворио па сада само Балтићева возила одмењску воду потрошачима испоручују уз понеки шлепер са дрвном грађом из приватних погона...) до оне незаобилазне теме - општина у Ушћу. Она општина (коју поодавно у неким „престројавањима“ надлежни укинули) у коју се полажу наде да ће спречити да Ушће, полако али сигурно, умире у лепоти. Оној лепоти коју Бог подарио крају овом и чије делове са љубављу на сликарско платно претаче Мирослав Стефановић, пензионисани рударски стручњак који породичну љубав за рударство кичицом заменио...
Једно летње подне у Ушћу које се у долини Ибра сместило. У лепоти каква се само пожелети може.

М. Пантовић

Назад на претходну страницу