ОДЛУЧУЈУЋИ ГЛАС ПРОТИВ КОНКОРДАТА

Знаменити Краљевчани

ЈАЊИЋ ВОЈИСЛАВ – свештеник, професор, политичар, публициста (Краљево, 8. I 1890 – Београд, 1944). Прва четири разреда основне школе завршио је у Жичи, након чега се његова породица сели у Београд, где наставља даље школовање. Завршио је Богословију „Свети Сава“ у Београду и студије на Теолошком факултету у Черновицама и Кијеву. Докторирао у Кракову. Био је суплент, а од 1919. професор на београдској Богословији. У Првом светском рату учествовао као добровољац. Политичку каријеру започео 1916. као аташе српског посланства у Ватикану. Био је члан Радикалне странке. Неко време проводи у Енглеској, радећи као професор богословије у Кадстону и Оксфорду. Године 1920. изабран је за посланика и првог секретара Уставотворне скупштине. Један је од потписника Марковог протокола у Загребу априла 1923. између Народне радикалне странке, где је Јањић био у својству секретара главног одбора странке, Југословенске муслиманске организације и представника хрватског и словеначког народа. Био је министар вера у влади Николе Пашића од 1.VIII 1923 - 27. VII 1924. Заједно са београдским лекарима др Живковићем и др Смиљанићем, основао је нову Радикал-социјалистичку странку 1934. по угледу на истоимену странку у Француској. Странка се брзо угасила, јер тадашња влада Николе Узуновића није одобрила њен рад. Након гашења странке, на петомајским изборима 1935. бива изабран за народног посланика у влади Богољуба Јевтића.

Након пада Јевтићеве владе, именован је за председника Финансијског одбора у Скупштини. Изабран је за председника Одбора Народне скупштине за проучавање предлога закона о Конкордату између Свете столице и Краљевине Југославије 22. децембра 1936. Његов глас био је одлучујући у гласању против Конкордата 1937. Писао је богословске књиге и расправе. Сарађивао је са многим богословским часописима. Од 1922. власник је часописа „Хришћански живот“. Често је боравио у манастиру Жича, посебно последњих година свог живота, као и за време црквених празника и већих свечаности, где се сусретао са владиком жичким Николајем Велимировићем. Био је ожењен Александром, ћерком богатог иришког земљопоседника Паје Стојшића, који је, да би подигао углед зету, финансирао његово дошколовавање на духовним академијама Черновица и Кијева. Јањић је у том браку добио сина јединца Ђорђа, који је завршио високе финансијске школе у Бриселу и био ожењен ћерком армијског генерала Емила Белића (брата лингвисте и председника Академије наука Александра Белића). Ђорђе Јањић је радио у Политици као привредни коментатор. Почетком Другог светског рата придружио се четницима Драже Михаиловића, у чијим одредима је и убијен током сукоба са Немцима. Војислав Јањић, такође није дочекао крај рата. Умро је 1944. у Београду, где је и сахрањен. Деведесетих година ХХ века његове кости и кости чланова његове породице пренете су и сахрањене на гробљу код манастира Жиче.

ДЕЛА: Чланци и расправе, Сремски Карловци, 1921; De unitate ecclesiae. Разговор са папом Бенедиктом XV, Београд, 1922; Lives of the Serbian Saintsd – London. New York, 1921; Увод у Нови завет, Београд, 1924; Закон о српској православној цркви. Устав Српске православне цркве са спроведбеном наредбом св. архијерејског Синода и тумачењима, Београд, 1932; Против конкордата, Београд, 1937. Превео је Од атеизма ка анархизму, Сремски Карловци,1922.

Мирјана Савић

Назад на претходну страницу