НЕУОБИЧАЈЕНИ РЕДОСЛЕД ПОТЕЗА ИЛИ...?

Поводом најаве градње постројења за спаљивање отпада у Краљеву (4)

Живимо у граду са безброј нерешених комуналних-животних проблема: водоснабдевање, одлагање и трајно збрињавање комуналног отпада, транзит теретног саобраћаја кроз градско језгро, паркирање... Ни један од побројаних проблема није настао преко ноћи. Напротив, гомилани су деценијама уназад и тешко да би смо могли издвојити градску управу која се истакла решњавањем било ког од ових проблема или пак остављањем иза себе, наследницима у аманет, било започетих радова или пак валидне, планске и пројектне документације, за отпочињање радова. Кад је било пара било је и пречих ствари, а са деценијама перманентне кризе, зовимо је политичка или економска свеједно, реализација таквих – капиталних пројеката за град, постајала је мисаона именица. Није за занемаривање податак да у Краљеву ни један председник општине, никада, ни у доба једне партије, није саставио два цела мандата, а да не говоримо о некаквим њиховим тимовима којих, најчешће, није ни било. Било је, додуше, а и сада има, појединаца који су провели више деценија на одговорним дужностима у администрацији – стучним службама, али су, нажалост, домети њиховог стручног рада, пре свега у планским документима, мали или пак нису знали да их наметну политичким структурама. Има међу њима и оних који су се итекако добро „снашли“ у координацији између општих и личних интереса, што је голим оком видљиво. Било како било, незахвална је позиција оних који данас и у годинама које долазе, морају доносити одлуке и покретати разрешење нагомиланих проблема који прете да угорзе и онако девастирани град. Један од тих проблема који се хитно мора решавати је и збрињавање комуналног отпада. Градска депонија је „еколошка бомба“ у биском залеђу града и прети свакога часа да додатно загади читав крај.

Депонија се простире на 8 хектара, дневно се на њу дода нових 110 тона отпада или око 40.000 тона годишње. Остала насељена места на територији града (а њих је 96!!!) немају ни такву депонију. Новим прописима предузеће које прикупља комунални отпад „Чистоћа“ мора збрињавати комунални отпад на читавој територији града а не, као до сада, само у градском језгру што ће за најмање 50 посто повећати садашњу дневну количину отпада. А о како сложеном и обимном послу се ради најбоље сведочи чињеница да је територија наше града са 1563 квадратна километра највећа у Србији и да с једног на други крај (нпр. Рудно – Сибница ) има безмало 200 километара! Стога је избор праве и дугорочне стратегије збрињавања комуналног отпада питање које тражи максимално укључење свих стручних и научних потенцијала не само града него и државе Србије. Подаци из ове области се неселективно и несистематски прикупљају годинама уназад, па ће слабости „базе података“ свакако утицати и на планирање стратегије збрињавања комуналног отпада. Сва ова питања долазе до изражаја управо ових дана када по речима градских челника исчекујемо да потенцијални стратешки партнер у збрињавању комуналног отпада, немачка фирма „Medsorga“, достави Студију изводљивости за евентуалну изградњу спалионице комуналног отпада. И на бази ово мало штурих података и лаицима је више него јасно да проблем количине отпада за планирано постројење (300 тона дневно) се не поставља под предпоставком да се комунални отпад довози и из других околних градова. Зато ће бити равно чуду да Студија изводљивости каже да се не исплати градња тог постројења како немачком партнеру тако и граду. Али није основно питање у томе. Оно што помало збуњује је чињеница да се жури са једном тако важном одлуком са дугорочним последицама, како добрим тако и лошим, а да предходно нису усвојени никакви документи који, најблаже речено, дефинишу интересе града у овој области – збрињавању комуналног отпада.

А шта је тек са испитивањем утицаја градње једног таквог великог постројења за спаљивање комуналног отпада на остале области, на пример туризам, пољопривреду? Испада да ће се тек после Студије изводљивости за евентуалну градњу спалионице комуналног отпада, усвајати градска Одлука о збрињавању комуналног отпада. Можда то није намера, али све то по мало личи на „уклапање“ интереса јавног и приватног сектора. Без сумње у намере, ипак мало чудан редослед потеза? Наш народ каже: „Кога змија печи, гуштера се плаши“, а нажалост у временима транзиције били смо, кроз процес приватизације пре свега, сведоци бесомучног потирања јавног-друштвеног интереса (читај имовине). Отуда, можда и безразложна, сумњичавост у пројекте типа: „бесплатни прикључци“, „бесплатни већински удели у инфраструктурним пројектима“ и слично, а који се спроводе кроз још недовољно афирмисано партнерство јавног и приватног сектора. Филозоф Декарт је говорио: „Мислим (сумњам) дакле постојим“, па отуда и ова сумњичава питања која постављамо не са жељом да оспоримо било шта што је од интереса за град и грађане. Можда смо само ненавикнути на агилност градског руководства да брзо и одлучно решава проблеме? Дај боже да је то у питању! Онда је бар лако да нам опростите јер наш (новинара) посао јесте да истражујемо, да сумњамо, да јавно постављамо конкретна питања и да инсистирамо на добијању конкретних одговора.

КО ПИШЕ А КО ПЛАЋА?

Према информацијама које су до сада саопштаване, Студију изводљивости за евентуалну градњу спалионице комуналног отпада наручује и плаћа(?) немачка фирма „Medsorga“, што је донекле легитимно јер је то иначе обавеза инвеститора. Али, у овом случају суинвеститор је и град – јавни сектор, па се може поставити питање сукоба интереса. За сада не знамо ко је за потребе „Medsorga“ радио Студију изводљивости, али се нека питања у вези избегавања евентуалног сукоба интереса намећу по себи. Једно је, рецимо, зашто град Краљево није конкурисао-тражио донацију од Фонда за екологију републике Србије за финасирање Студије изводљивости за збрињавање комуналног отпада, па да кроз дефинисање пројектног задатка јасно искаже своје интересе? Друго је зашто, рецимо, није примењен принцип „алеаторности“ (среће) код избора извођача Студије изводљивости на тај начин што би град и сунивеститор немачка фирма „Medsorga“ предложили три могућа „писца“ Студије изводљивости, а „највећи еколошки ауторитет“ – Министарство за екологију да га изабере. Или, зашто не, да град изабере аутора студије изводљивости, а„Medsorga“ да плати? Овако остаје сумња да не буде по оној народној: „Колико пара толико и музике“.

З. Николић

Назад на претходну страницу