МЕСТО ПРАВУ ОВДЕ НИЈЕ!
Актуелно
Спонзор бесплатних текстова. Сазнајте више о рекламирању на kraljevackenovosti.com
Да, добро сте прочитали наслов. Тако, дословце, гласи изјава др Љубише Јовашевића, председника Покрета за Краљево и шефа истоимене одборничке групе у Скупштини Града. Изговорена је, прошлог четвртка, у осмом сату рада локалног парламента. Изговорена је у жару полемике између овог локалног политичког лидера и угледног адвоката, одборника, који је покушао да, својом дискусијом, целодневну расправу у градској Скупштини врати у оквире пословника - дакле правила понашања. Жалосна истина је да је адвокат - одборник остао усамљен и да за то своје залагање подршку, макар јавну, није добио ни међу одборницима позиције којој и сам припада. И тако је градски парламент и овог пута личио на све, а најмање на то што би требало да буде. Чуло се ту, по обичају, све и свашта, мало је један овакав лист да се поброје сви „бисери“ који ће ући у анале и историју парламентаризма нашег Града.
Директан телевизиски пренос рекло би се делује на поједине одборнике као „афродизијак за глупости“. И добар број њих, посебно оних „истакнутих“, не пропушта прилику да нам још једном покаже и мањкавости демократије. Јер, забога милог, па ми смо их бирали!!! Посредно додуше, гласајући за страначке листе, али ипак су то демократски изабрани одборници. Нису они, дакле, пали с Марса. То су наши представници и суграђани, наши репрезенти! А како они схватају демократију и парламентаризам наједноставније нам је изговореном реченицом „објаснио“ поменути председник Покрета за Краљево. Ако он, што би рекао народ школован, изјави како праву није место у локалном парламенту, чему се то имамо надати? Ко нас је то учио, или обмањивао, да су парламенти место где се поједностављено речено „ производе“, доносе закони, уредбе, одлуке, правила? Одакле нам онда право да верујемо да су они, изабраници народа, ту да би се борили да доношењем закона - правила, спрече свеопшту анархију ако се они први понашају анархично? Сваког добронамерног посматрача последње седнице локалног парламента обузимала су помешана осећања током дванаесточасовног директног преноса. Посматрач је засигурно прошао читаву скалу расположења: смех, неверицу, бес, немоћ, љутњу... А сутрадан је наступила горчина и осећај безнађа, појачани са безброј питања која се намећу. Заједничи именитељ свих таквих питања је једно: Има ли наде за нас ако нас овакви, уз дужно извињење часним појединцима, представљају и воде? Без претензија да у овом тексту дајемо одговор на то једно, наметнуто питање, сетимо се оне сентенце: Нада увек умире последња.
И нама је дакле, остало да се надамо да све није изгубљено. Но, само нада, као и у животу уосталом, није довољна. Потребна је за почетак наша акција. А прилика за њу су избори који се, рекло би се, „надвијају над земљом Србијом“ још колико с пролећа. А до тада, до избора, ипак остаје нада да макар нећемо заборавити шта смо и кога смо све гледали на седницама парламената. Уосталом, ако нам је тешко и компликовано да све то памтимо, сетимо се „шибицара“ са пијаце и технике њиховог рада - испод које кутије је куглица? Куглица се увек, на крају, стави у кутију која „шибицару“ обезбеђује добитак. Додуше, он, као и они, добитак увек обећава другима. А кад поверујете - губите. За почетак замените веровање питањима. На то бар имате право. И памтите да Вас поново не преваре јер, они највише рачунају на Вашу заборавност.
З.Н.
