КРАЉЕВАЧКИ ЕСНАФИ

У сусрет занатској слави Света Три Јерарха

После ослобођења Србије од Турака, занатство и трговина се убрзано развијају и прихватају еснафску организацију наслеђену од турских занатлија и трговаца. Пошто се рад еснафа одвијао по традицији, без писаних прописа, власт у ослобођеној Србији је почела прописима да уређује рад еснафа. Прво је Књаз Милош са наредбама заводио ред и уређивао парцијално делатност еснафа. Међутим, то није довело до завођења реда. У раду еснафа било је доста разноликости и нереда. Због овога Књаз Александар Карађорђевић 1847. године доноси Уредбу о еснафима. Пре тога Еснафи нису имали писана правила, радили су по обичајном праву из турског времена. Уклапање у нове прописе тешко је ишло. Уредбом су утврђени еснафски и нееснафски занати и трговина. Услов за оснивање еснафа био је да има 12 чланова једног заната или сличног заната и трговаца. Уредба је омогућила да се формирају мешовити еснафи од занатлија и трговаца. Одобрење за формирање еснафа давало је Попечитењство внутрених дела (Влада). Постојале су строге моралне норме ко је могао бити члан еснафа. Тако се наводи у Уредби: „да члан еснафа није могао бити онај који је осуђиван због крађе, пљачке или се кривом заклео, или му се суди због каквог злочинства или кривичног дела“. Ученицима на изучавању заната у Уредби је посвећено посебно поглавље. Прописани су услови за пријем ученика на изучавање заната. Мајстор је морао да пријави еснафу ученика који је уписиван у еснафски протокол. Прописано је под којим условима је мајстор могао да отпусти ученика, или ученик да оде код другог мајстора на изучавање заната. Прописано је такође када и како се полажу испити за звање калфе и звање мајстора о чему је еснаф издавао „Калфенско писмо“ или „Мајсторско писмо“.

Тек после седам година од доношења Уредбе о еснафима карановачки еснафи су успели да се организују. Први еснаф у Карановцу је био Механско – кафански, формиран је 1842. године. Међутим, Уредбом је овај еснаф проглашен као нееснафски и престао је да постоји. У Карановцу су према новој Уредби временом оснивани еснафи: 1855. Тезијско – абаџијски еснаф, 1856. године Бојаџијски, 1856. Обућарско – мутавџијско – лончарски и придружени. Према Попису житеља и њиховог непокретног имања који је извршен 29. новембра 1863. године у Карановцу је било 225 занатлија, трговаца и меанџија. Настављено је формирање еснафа: 1865. године Трговачко – бакалски, 1871. године Абаџијски, 1872. године Обућарски и опанчарски еснаф, 1875. године Дунђерско – зидарски, 1875. године Столарско – зидарски, 1879. године Сарачки еснаф, 1892. године Пекарски еснаф, 1898. године Трговачко – мануфактурни. У Карановцу су услед бројних реорганизација еснафи мењали своје називе па су радили као: Абаџијски, Терзијско – абаџијски, Терзијско – трговачки, Терзијско – кројачки, Кројачки еснаф, Обућарско – мутавџијски, Опанчарски еснаф, Сарачко – прешњарски еснаф, Бојаџијски и придружени, Бојаџијско – ковачки еснаф, Обућарско – мутавџијско – грнчарски, Механо – пекарски. Године 1899. оснива се Еснаф трговаца извозника среза Жичког, 1900. године Браварско – ковачки, 1912. Занатлијски еснаф за град Краљево и срез Жички, 1920. године Занатлијски окружни еснаф.

Због брзог развоја занатства и трговине, и у зависности од броја занатлија и појавом нових заната долазило је до бројних реорганизација еснафа, спајања, раздвајања и оснивања нових еснафа. Од 1855. до 1920. године било је 18 реорганизација карановачко – краљевачких еснафа.
Еснафи су у привредном развоју земље имали важну улогу. Бринули су о заштити занатлија и трговаца, о стварању занатског и трговачког подмлатка, прописивали начин изучавања заната, признавање стручности и зрелости да занатлија или трговац може да обавља своју делатност и протоколише фирму.
Еснафи су имали своју организацију, еснафски збор, своју еснафску касу. Бринули су о развоју занатства и трговине, борили се против недозвољене конкуренције, бринули су о развоју занатског и трговачког подмлатка, уређивали су односе између еснафа.
У еснафима су брижљиво неговани односи шегрта и калфе преме мајстору и мајстора преме њима. Еснафи су организовали пружање помоћи својим члановима када неко западне у какву невољу. Посебну пажњу посвећивали неговању добрих односа према муштеријама, према властима, пружали новчану помоћ за изградњу школа, цркава и стварање хуманитарних фондова. Сваки еснаф је имао свој знак. Надзор над еснафима је вршила месна власт.

После доношење Закона о радњама 1910. године у Србији је престала да важи Уредба о еснафима. Од 1911. године укидају се ранији еснафи по занатима и организују се занатлијски еснафи као удружења занатлија за град Краљево и срез Краљевски.
Задаци и послови занатлијског еснафа, према Закону о радњама из 1910. године били су: да негује и развија узајамно заједништво међу својим члановима; да води бригу о општем стручном и моралном образовању ученика; да се брине да ученици уредно похађају школе предвиђене законом; да оснива занатске задруге којима се унапређује струка; да мотри да неко бесправно не упражњава занатску радњу; да бира чланове Избраног суда који ће расправљати о споровима међу члановима; да предлаже чланове Испитног одбора за полагање калфенског и мајсторског испита; да се стара за изналажење посла занатским и трговачким помоћницима и за изналажење места за ученика на изучавању заната.
Своју делатност у организовању занатлија Срески еснафи обављали су до Другог светског рата. После Другог светског рата занатство се организује у Занатске коморе.

Др Милан Матијевић

Назад на претходну страницу