Višegodišnja praksa članova udruženja “Stara Pavlica” iz Kraljeva da se organizuju i što više njih bude u svom zavičaju u danima velikih verskih praznika koji se  tamo slave nije ,uprkos problemima izazvanim epidemijom korone, izneverena ni tokom prošle i ove godine.

Badnje veče se dočekuje kod crkve Stara Pavlica, Velika Gospojina se slavi u manastiru Nova Pavlica, uz organizovan odlazak velikog broja članova društva.

Uskoro će se,  za  svoju  slavu „Sveti Simeon Mirotočivi“ ponovo okupiti Raščani u Kraljevu i tako nastaviti sa tradicijom koje traje deceniju. Tada se ,pored obreda rezanja slavskog kolača i obaveznog druženja članova,  bira i novi domaćin slave.

U Kraljevu živi i radi najbrojnija „enklava“ raseljenih Raščana u Srbiji ,koja je i najbliža svom zavičaju. Osnivanjem ovog udruženja ,februara 2010 godine počelo se sa aktivnostima na uspostavljanju institucionalizovane planirane i koordinirane komunikacije sa zavičajem , pored onih , tradicionalnih , veza unutar porodičnih odnosa.

Tekst je objavljen uz podršku opštine Raška u okviru projekta „Stara Pavlica u službi jačanja zavičajnih veza“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost KV NOVOSTI i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja opštine Raška.

Retko je udurženje poput “Stare Pavlice” koje okuplja raščane u Kraljevu a koje se može pohvaliti kako je nekoliko njihovih članova tokom,za njih jubilarne 2021 godine, izdalo ili privelo kraju  izdavanje knjiga na kojima su radili.

To je pošlo za rukom dvema profesorkama ,članicama udruženja: profesorki osnovne škole IV kraljevački bataljon Nataši Vuković i vanrednoj profesorki geografije na Prirodno-matematičkom  fakultetu u Kosovskoj Mitrovici  dr Ivani Penjišević .Inače ,u u slučaju ove dve dame , to nisu njihove prve knjige koje objavljuju.

Profesorka Penjišević je  osvežila i dopunila svoju doktorsku disertaciju pripremivši je za izdavanje pod nazivom “Zapadno Pomoravlje –Regionalni razvoj” a knjiga se bavi detaljnim proučavanjem prostora od Požege na zapadu do Stalaća na istoku, sa stanovišta proučavanja prirode, stanovništva (1948-2011), privrede i naselja. Ona ima istorijsku težinu s obzirom da tretira prostor doline Zapadne Morave od najstarijih tragova praistorije do danas, ali i marketinšku važnost u periodu kada se kroz ovu regiju gradi Moravski koridor što je čini i aktuelnom i važnom za dalja proučavanja ove oblasti.

Pored ove knjige čija će promocija biti  tokom marta  2022.godine dr Penjišević je ,u predhodnoj godini,izdala i Praktikum iz regionalne geografije sveta 1 (Evropa, Azija i Severna Amerika), koji ustvari predstavlja zbirku nemih karata ova tri kontinenta.

U svojoj prvoj  knjizi „Faktori i pravci regionalnog razvoja Raškog kraja“ profesorka Penjišević je dala naučno utemeljene odgovore na brojan pitanja razvoja Raškog kraja. U tom svom radu dr Penjišević uspostavlja jasnu korelaciju i između nivoa ekonomskog razvoja Raškog kraja i procesa njegove depopulacije ističući da je obimniji ekonomski razvoj i teritorijalna diverzifikacija novih investicija na području Raške , pre svega u poljoprivredu, turizam i šumarstvo, uslov svih uslova da se , za početak, zaustave negativni demografski trendovi

Profesorka Nataša Vuković je ličnost svestranih interesovanja. Profesionalno se bavi informatikom i tehnikom,to predaje deci u školi a svoja stručna znanja je iskoristila i ,tokom prve godine pandemije korone, dala  svoj doprinos kreiranju baze digitalnih obrazovnih materijala “Nastavnička mreža tokom pandemije”.

Van radnih obaveza pažnju Nataše Vuković okupira bavljenje poezijom i prozom,pa je tako još 2009 godine objavila svoju prvu knjigu lirske poezije “Govor dodira” a potom, posle pauze od jedne decenije još jednu knjigu lirske poezije pod nazivom  “Sinu vetrova”.

Protekle, jubilarne  godine udruženja , iz štampe je izašla njena treća knjiga ,ovoga puta proznih zapisa nazvanih “Fosilizacija duše”

Inženjer i prostorni planer Dragan Jemuović –Jemo je “osvetlao obraz”  muškim članovima udruženja “Stara Pavlica” priredivši  knjigu “Sveta Gora perivoj Presvete Bogorodice” u kojoj je opisao gotovo sve objekte  na prostorima ovog dela Grčke koje je posećivao u prehodnih šesnaest godina.

Radeći na knjizi Jemo je priredio Google mapu sa tačnim lokacijama i fotografijama svih objekata, kao i putevima, prohodnim i manje prohodnim stazama Svet Gore, a što je iz privatne kolekcije dostupno svim kupcima njegove knjige čija se promocija biti u februaru ove godine.

Tekst je objavljen uz podršku opštine Raška u okviru projekta „Stara Pavlica u službi jačanja zavičajnih veza“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost KV NOVOSTI i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja opštine Raška.

Prošla je decenija od kada su predstavnici najbrojnije „enklave“ raseljenih Raščana u Srbiji ,koja je i najbliža svom zavičaju,formirali,u Kraljevu,februara 2010 godine,svoje udruženje nazvavši ga “Stara Pavlica”.

Iza njih su godine zajedničkih,organizovanih druženja i odlazaka u svoj rodni kraj ali i brojne druge aktivnosti o kojima smo,ranije,već pisali poput humanitarne prodaje slika Udruženja multipleks skleroze Raškog okruga , promocije knjige „Faktori i pravci regionalnog razvoja Raškog kraja“ Ivane Penjišević , zbirke pesama „Obešen o sopstveni živac“ Ljubiše Stančića , poromocije knjige „Besmrtni Kastro i srbski rod“ Dragoslave Koprivice kojoj su prisustvovali zvaničnici ambasade Kube u Srbiji, promocije dokumentarnog filma „Ibarska dolina kroz vekove – malo poznate crkve“ u kome je prikazano  30 seoskih crkava na teritoriji bivšeg Studeničkog sreza…

Uprava ovog udruženja i njeni članovi godinama unazad ,u decembru, uoči slave manastira Gradac, Vavedenje presvete Bogorodice, čiji je metoh i crkva „Nova Pavlica“ organizuju i učestvuju u čišćenju i uređenju okoline crkve i dvorišta nekadašnjeg konaka,što je već postalo  redovna aktivnost.

Valja,svakako, istaći i brojne lične incijative i aktivnosti  jednog broja aktivnih članova ovog udruženja iz Kraljeva koji su se latili posla obnove ,ranije zapuštenih,seoskih domaćinstava u svom zavičaju.

Ma koliko nam ,na prvi pogled,te individualne akcije članova udruženja “Stara Pavlica”za obnovu starih kuća u zavičaju izgledale manje važne sa stanovišta proklamovanih ciljeva  i misije udruženja to,ipak, nije tačno.Šta više, svako tako obnovljeno gazdinstvo u kome je ,koliko toliko vraćen život i neke delatnosti,samo snaži rešenost lokalnog stanovništva da traga za modelima unapređenja svojih delatnosti i stvaranju uslova za kvalitetan život i opstanak njihovih porodica.

Ove,pomenute, a i druge brojne,nepomenute aktivnosti udruženja  svojevrsno su svedočanstvo kako se ova generacija rašćana koji žive i rade u Kraljevu svojski trudi da doprinese održavanju brojnih običaja karakterističnih za predeo iz koga potiču čime dopinose očuvanju tradicije jednog naroda koja je važna za održavanje kontinuiteta i etničke posebnosti tog naroda.

Vreme u kome živmo i koje ,čini se na prvi pogled,zbog brzog tehnološkog razvoja ,ostavlja malo prostora za narodne običaje koji su nastali da bi zadovoljili različite ljudske potrebe,a posebno za njihovo osavremanjavanje i negovanje, čini napore članova udruženja “Stara Pavlica”da koninuirano komuniciraju i doprinose razvoju zavičaja još značajnijim.

Raščani okupljeni u ovom udruženju u Kraljevu su svesni da potiču iz kraja vrlo kompleksnog identiteta,gde mnogi spomenici srpske kulture poput recimo Stare Pavlice, Končula, Sopoćana, Gradca, Nove Pavlice,obližnje Studenice svedoče o viševekovnoj srpskoj državnost, nacionalnom identitetu, kulturi, umetnosti i duhovnosti.To i jeste suština,srž, aktivizma kao,  doprinosa udruženja očuvanju tradicije zavičaja utkane  u  nacionalni identitet srpskog naroda

O tome šta su sve bile aktivnosti ovog udruženja u ovoj ,jubilarnoj, godini, razgovarali smo sa rukovodstvom i članovima ovog udruženja o čemu ćemo,svakako,još pisati.

Tekst je objavljen uz podršku opštine Raška u okviru projekta „Stara Pavlica u službi jačanja zavičajnih veza“.Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost KV NOVOSTI i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja opštine Raška.

Grad Kraljevo kao lokalna samouprava pripada, kada je reč o  modelu finansiranja rada mesnih zajednica,većinskoj grupi od 95 % opština i gradova u Srbiji, koje primenjuju takozvani linerani model finansiranja koji podrazumeva da se sredstva za redovnu delatnost mesnih zajednica ali i za  uređenje komunalne infrastrukture dodeljuju odlukama opštinskih ili gradskih veća.

Ovo je samo jedna od iznetih konstatacija na  nedavno održanom završnom skupu koji je organizovan kao jedna od aktivnosti projekta ”Informisani građani – aktivni učesnici u planiranju ruralne infrastrukture” koga je sproveo koji sprovodi Evropski pokret u Srbiji – Kraljevo.

Ključna aktivnost projekta realizovana je kroz seriju od šest razgovora-tribina održanih u Miločaju, Konarevu, Lopatnici, Čibukovcu, Samailima i u Kovačima organizovanih pod nazivom ”Razvoj sela po meri nas meštana“.

Ovi razgovori su dali snažnu argumentaciju  i punu podršku za pokretanje inicijative za izmenu sistema finansiranja projekata mesnih zajednica na teritoriji grada Kraljeva.To podrazumeva da građani u mesnim zajednicama unapred znaju koliki je novac opredeljen za razvoj infrastrukture i da oni sami na zborovima i sastancima odrede prioritete trošenja sredstava koja se prikupljaju od poreza na imovinu na tom području.

Građani su, na tim razgovorima, dajući podršku udruženju građana “Evropski pokret u Srbiji – Kraljevo” za pokretanje inicijative isticali da im se ,po prvi put,neko obraćao tražeći od njih podršku za nešto konkretno I agrumentima potkrepljeno.

Posle  upoznavanja sa suštinom predloga za izmenu  modela finansiranja rada mesnih zajednica građanima je bilo jasno da taj drugačiji model koji se ,na žalost,primenjije eksperimentalno  u vrlo malom broj lokalnih samouprava među kojima,sa postignutim rezultatima, prednjači grad Šabac njima donosi veću  uključenost građana i mesnih zajednica u sistem odlučivanja, pa samim tim i veću demokratičnost i transparentnost u trošenju sredstava.

Takav model , programsko projektno konkursno finansiranje, podrazumeva pisanje projekata koji bi tačno specifikovali problem ili želju meštana za unapređenje lokalne zajednice, što je logično jer građani najbolje znaju šta su ključni prioriteti za razvoj njihove lokalne zajednice.

Način funkcionisanja podrzaumeva  da članovi saveta mesne zajednice svoje kapitalne projekte, a odlukom je predhodno definisano šta podrazumevaju ti kapitalni projekti, podnose Komisiji. Ona, prema uputstvu, Zakonu o budžetu i Budžetu lokalne samouprave određuje sa  koliko sredstava raspolažu mesne zajednice  i na osnovu toga one formiraju svoje, kapitalne, projekte.

Projekat “Informisani gradjani – aktivni ucesnici u planiranju razvoja ruralne infrastrukture“ , sprovodi Evropski pokret u Srbiji  – Kraljevo uz podrsku programa “Zajedno za aktivno drustvo“ , koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Gradjanske inicijative.

Treće izdanje dragocene istoriografske knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ autorke   Silvije Krejaković , objavljeno kao prvo delo u novouspostavljenoj ediciji Muzeja žrtava genocida, pod nazivom Sine ira et studio (lat. – bez gneva i pristrasnosti) dolazi  pred javnost u pravi čas, jedan je od zaključaka koji se nameće posle sinoćne promocije održane u Narodnom muzeju u Kraljevu.

A pravi čas je ,mada ,možda ne bi bilo preterano reći  i zadnji je čas , jer se, kao društvo i kao narod, suočavamo ,kako to sinoć reče istoričar dr Dejan Ristić, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida u Beogradu, sa posledicama apsolutnog neznanja i nezainteresovanosti za ono šta nam se desilo pre samo osamdeset godina.

Brojni su ishodi  te naše „kulture zaborava“ poput raznih primera   činjenja ili ne činjenja prema, i na, mestima kolektivnog stradanja  tog istog naroda u  ne tako dalekoj prošlosti, koji se ,na dnevnom nivou, prijavljuju  Muzeju žrtava genocida.

Zato je dr Ristić sinoć rekao kako oseća potrebu da,  baš ovde ,u Kraljevu,u kome se desio zločin protiv čovečnosti, koji po svom istorijskom i svakom drugom značaju prevazilazi okvire jednog grada i jedne države, podeli svoju zabrinutos i upitanost u kom pravcu mi, kao društvo ili narod , idemo ako smo spremni da umesto kulture sećanja negujemo „kulturu“ zaborava?

„U Kraljevu se desio jedan, pravno kodifikovani i sprovedeni zločin od strane jedne države prema pripadnicima naroda ,druge, okupirane države koji ,na žalost nije kodifikovan kao genocid jer su ,tek kasnije, doneti prvi međunarodno pravi akti o genocidu pa nije bilo moguće, zločin u Kraljevu ili Kragujevcu ,kasnije retroaktivno tako kodifikovati.Tačnije iako je i bilo nekih prilika, na nekim zakasnelim suđenjima pojedinim pripadnicima nemačke vojske kasnih četrdesetih godina prošlog veka, one su propuštene“ rekao je dr Ristić. On je , tu svoju tezu o nedovoljnom bavljenju naše istorijske i pravne nauke temama  masovnog stradanja srpskog naroda tokom XX veka a posebno tokom II svetskog rata, potkrepio i podacima o broju doktorata na ove teme  i broju istoričara koji proučavaju ovu oblast zaključivši da „kao što mi pretke kažnjavamo zaboravom i nas će naši potomci kazniti zaboravom“.

Silvija Krejaković autorka knjige „Identiteti žrtava streljanih u Kraljevu oktobra 1941“ je podelila svoja sećanja i dileme sa kojima se suočavala tokom svog višedecenijskog rada na ovoj knjizi sa brojnom publikom na promociji.

Svoju zabrinutost o zaboravu kao dominatnoj karakteristici našeg   društva, koji, kada su u pitanju masovna stradanja nevinih  civilnih žrtava tokom II svetskog rata na prostoru Srbije, poprima ozbiljne razmere, Silvija je iskazala citirajući svog starijeg kolegu istoričara i profesora Đorđa Stankovića – Čemu podušja, čemu pomeni ako ne znamo kome ih posvećujemo?

Kraljevčani ,zahvaljujući njenom radu znaju, sa docnjom dugom preko pola veka, imena i prezimena  , do sada tačno utvrđena  ,za 2.198 stradalnika.

Ali,na žalost,ni jedno od tih imena još uvek nije ,na bilo koji način,upisano na bilo kom delu memorijalnog kompleksa nazvanog „Groblje streljanih 1941.godine“.

Memorijalnog kompleksa koji  ,takođe,duže od pola veka stoji nedovršen.

I kao što to reče, već citirani, dr.Dejan Ristić „Cilj okupatora je bio da poništi jednu naciju a mi ,našim odnosom,prema žrtvama masovnih stradanja tokom II svetskog rata,kao da nastavljamo tu tendenciju.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Tijana Miljković je rođena 1992. godine u Kraljevu gde je završila Gimnaziju, a zatim i Filološki fakultet u Beogradu. Pisala je tekstove na temu umetnosti za različite portale (Bistro, 7 umetnosti, itd). Bavi se i pisanjem pesama. Njena razmišljanja o kraljevačkom Oktobru odlučila je da podeli sa čitaocima našeg portala.

Nema slučajnih građevina, ni spomenika izdvojenih iz ljudskog društva i njegovog razvitka, kao što nema ni slučajnih rušitelja tih istih građevina i spomenika čije je najrazornije oružje zaborav i nepoštovanje često vlastitih predaka rekao je Ivo Andrić, čijim mudrim i istinitim rečima često pribegavamo.

14. oktobar  verovatno je najtužniji dan za grad Kraljevo i okolna mesta koja su sa gradom povezana.  Ukoliko treba da iskažemo jedno drugačije viđenje ovog dana kroz stavove mladih ljudi koji u Kraljevu žive, školuju se ili rade, pred sobom imamo nimalo laku dužnost. Dužnost je možda čak i preslaba reč, jer nastradali u streljanju 1941. godine zaslužuju da ih uvek spominjemo i sećamo ih se. Međutim, teško je uopšte govoriti na temu, a još je teže izraziti ulogu novih generacija u njoj s obzirom na proteklo vreme.

Negde je odmereno 50 godina nakon čijih bi proticanja događaj postao deo istorije, što znači da se u našem slučaju broj godina itekako uvećavao i produbljivao naš odnos prema prošlosti koju mi sami lično nismo doživeli. Naravno da je za sve nas rat mera svih užasa koji mogu da zadese jedan narod. Kroz časove istorije kao školskog predmeta slušali smo o tolikim ratovanjima širom sveta kao i o onim koji su pogađali i našu zemlju. Učili smo lekcije, sa razumevanjem ili napamet, kroz koje smo sticali prilično ohladnelu viziju govoreći godine, pojedine ličnosti, mesta borbi. Te podatke smo potom zaboravljali pa je od znanja ostao samo njegov antonim neznanje, jer kada bismo morali da svojim rečima predstavimo ratna dešavanja na neki prisniji način, ostao bi veliki znak pitanja ispred i iza našeg izlaganja.

Kada je reč o konkretnoj tragediji, streljane ljude ne pamtimo, živeli su mnogo pre nas, i iako saosećamo sa tužno i nepravedno oduzetim životima, postoji ta distanca prema nekome koga nismo nikada lično upoznali niti nam je bio blizak. Naravno da postoji memorijalno-spomenička celina kroz dostupne podatke, fotografije, lične predmete žrtava kao i mesta za sećanje na njih. Svima nam je dostupna, da se sa njom upoznamo i približimo ličnostima ubijenih. Ovakvih odmazdi bilo je previše, nije trebalo biti nijedne. Zbog toga su svi oni predstavljeni kao deo porodičnog i društvenog kruga kako bi se stvorila sveobuhvatna slika ljudskog stradanja i dodatno osudio masovni zločin protiv čovečnosti.

Treba izdvojiti svakog ponaosob, svaku ženu, mladu osobu, muškarca i zamisliti da je to mogao biti neko vaš kao što nekome i jeste bio. Mi koji smo došli kasnije ali koračamo istim putevima kojima su nekada ti ljudi koračali i ne sluteći kakva će ih nesreća zadesiti  moramo negovati kulturu sećanja i ne smemo izgubiti u borbi sa vremenom koje ima moć da je tako lako izbriše.

Bez obzira na naša godišta i na činjenicu da sada živimo u daleko uljuljkanijem svetu nego što su naši vršnjaci tada živeli, sa zrelim poštovanjem moramo pristupiti streljanju. Kada za sobom ostavimo sve školske časove istorije, ostaje nam životni čas u kojem ne smemo omanuti i čuvati u svesti individualnost oktobarskih žrtava, koje su žrtve ne samo u tom mesecu i tog datuma nego i inače i koji se nikako ne smeju svoditi na samo brojčani podatak.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

„U sećanju prošlost nije mrtva, već upotrebljiv i aktivan sadržaj. Upravo u tome leže i mogućnosti manipulacije.Kritička kultura sećanja nastoji da pokaže uzroke i obrasce raznovrsnih potreba prošlosti. Pamćenje čini smišljeni odnos prema prošlosti. Ono se po svojoj prirodi vezuje upravo za one institucije koje čuvaju i prenose sadržaje prošlosti. Institucionalizacija kulture sećanja počinje sa prelazom sećanja u kulturno pamćenje“ reči su sociologa dr.Todora Kuljića koje su,verujemo, bile moto projekta „Kuća nezaborava“ Stefane Savić, realizovanog ,u petak 15.oktobra, u Narodnom muzeju Kraljevo.

 A „Kuća sećanja“ ima za cilj  da  otvori prostor namenjen memoriji grada, memoriji njenih građana, namenjen sećanju ne samo na događaj kao takav već i na njegovu interpretaciju, namenjen našem pamćenju.

Ova mlada umetica poreklom iz Kraljeva je ,u jednom svom,prošlogodišnjem, razgovoru zabeleženom u listu  „Danas“ u kome je ,neko vreme, radila kao fotoreporter kazala da je način na koji se sećamo zapravo je neka vrsta okvira ili neka vrsta koordinatnog sistema u stvaranju našeg ličnog, socijalnog ili kulturnog identiteta.

Pozivajući ,svoje sugrađane,kraljevčane da joj se priključe u gradnji  „Kuće nezaborava“ Stefana je iznela svoja prva sećanja na Kraljevački oktobar: „Moje sećanje luta od slike do teksta. Ono nema jasan prostor, jasne definicije, sastavljeno je od reči drugih ili možda pre od odsustva reči. Ja o tome zapravo ništa ne znam ali se ipak sećam. Jer sećanje je upisano negde u nama. Sve prećutano jednom mora da progovori…

… Svečanost je. Svi smo u belim haljinama. Pevamo. Oko nas humke i posetioci na tribinama. Sa razglasa se čuje glas glumice koja dramatično izgovara „Karanovac, Kraljevo….“ pa dalje o tom strašnom događaju.Učili su nas da je stradalo 6000 ljudi. Kasnije sam na televiziji gledala i da je bilo i onih koji su preživeli. Jedan od njih je bio deda mog druga Dušana.“

Stefaninom pozivu odazvalo se desetina kraljevčana i kraljevčanki  različite starosne dobi,obrazovanja i afiniteta, a Stefana je  ,pred kamerama, vodila razgovor podstičući ih  pitanjima da što jasnije saopšte svoja  sećanja vezana za taj tragični događaj iz prošlosti grada na Ibru ali i  svoje  sveže impresije  o aktuelnom stanju ,nedovršenog memorijalnog kompleksa nazvanog ,ne baš preterano inventivno Groblje streljanih 1941, kao i o načinu na koji  današnje Kraljevo  neguje kolektivno pamćenje na te dane.

Inovativni i hvale vredan pokušaj mlade umetnice i profesorke na fakultetu da otvori prostor za razgovore na ovu temu čiji ishodi mogu biti višeznačni ali koji ,bez sumnje ,doprinose jačanju našeg socijalnog i kulturnog identiteta kao zajednice koja pretenduje da bude  grad sa svim karakteristikam koje tvore ime te zajednice-Kraljevo!

Stefana Savić je rođena 1979. u Kraljevu, gde je završila gimnaziju. Posle studija fotografije na Akademiji BK, i studija teorije umetnosti i medija na beogradskom Univerzitetu umetnosti, aktivna je kao urednica fotografije, predavačica i pedagoškinja. Autor je devet samostalnih, učestvovala je i na više od dvadeset kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu.Jedna je od autora projekata Nevidljivi i F20.13 sa korisnicima psihijatrijske pomoći, kao i foto-radionice sa migrantima (Centar za kulturnu dekontaminaciju – CZKD) Nesaslušane priče i FORA. Autorka je dokumentarnog filma „Zbogom, Polka“, koji je nastao u saradnji sa piscem i novinarom Goranom Gocićem. Jedna je od osnivača udruženja Art kultivator.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.

Više je nego očigledno da je održavanje nedovršenog memorijala koji je,do pre desetak godina, nosio naziv  „Spomen park“ sve veći teret za grad  Kraljevo. Uzrok nije samo činjenica da je izgrađeno tek polovina  od rešenja arhitekata iz Beograda  Spasoja Krunića i Dragiše Kovačevića, prihvaćenog još daleke 1970. godine posle sprovedenog opšte jugoslovenskog konkursa na kome ni jedno od trinaest prispelih rešenja nije dobilo nagradu žirija. Osnovni razlog leži u činjenici da je gašenjem i rasformiranjem dela javne uprave ,koji je tada ,ko zna iz kojih razloga, radio u okviru Odeljenja za finansije tadašnje opštine Kraljevo, sredinom devedesetih godina (od dolaska koalicije Zajedno na vlast) prestalo staranje o Spomen parku u kontinuitetu tokom čitave godine.

Realna potreba da se izvrši opšta revizija  do tada zvanične istoriografije i iz nje proisteklih koncepata obeležavanja  pojedinih značajnih datuma iz naše prošlosti urađena je tada, kako to već kod nas najčešće biva, na jedan krajnje voluntaristički način.

Osnovna karakteristika takvog postupanja je   volja novih vlasti da što pre ,što vidljivije, na nivou simbola i dnevne prakse, učini  otklon od prošlog odbacujući pri tom i dobra rešenja iz prošlosti.

„Žrtva“ tih promena  je ,na izvestan način, i Spomen park u Kraljevu. Jer,ukidanjem službe-organizacije koja tokom čitave godine ima zadatak da se stara o spomen kompleksu i priprema program obeležavanja oktobarskih svečanosti to počinje da biva briga svih ali najčešće ničija konkretno i operativno na dnevnom nivou.

Šta tek reći za „revolucionarni zanos“ nekih  predstavnika koalicije DOS koji su,prvih godina ovog XXI veka, tražili i „izborili se“ za ukidanje  direktnog prenosa RTS-a programa iz kraljevačkog Spomen parka i prestanak prakse pozivanja predstavnika  drugih gradova iz zemlje i inostranstva na komemorativni skup!?

Ili, šta reći za „raskid“ sa praksom organizovanog dolaska đaka na Groblje streljanih kako za vreme komemorativnih svečanosti tako i tokom školske godine?

Ako svemu ovome dodamo i naš  opštepoznati i maltene svuda vidljiv  nemaran odnos prema grobljima jasno je da Groblje streljanih u Kraljevu  teret  donosiocima odluka u lokalnoj samoupravi koga se oni ,hteli to ili ne, moraju „setiti“ svakog oktobra.

Otuda i praksa da se gradskim,javnim ustanovama iz kulture, delegira staranje o  konceptu, pripremanju i realizaciji dela programa koji se izvodi na Groblju streljani posle polaganja venaca,parastosa i govora zvaničnika.

To ,bez sumnje, za posledicu ima jedan kliširani pristup kreiranju prigodnog programa sa nejasno arikulisanim porukama  prema mladima,prvenstveno, koji,trebalo bi da su ključna ciljna grupa kao budući nastavljači naše, ionako krhke, kulture sećanja

Konferencija za štampu Miloša Milišića ,pomoćnika gradonačelnika Kraljeva za kulturu na kojoj je on,danas, predstavio ovogodišnji progam obeležavanja i sećanja na tragične dane Kraljeva  iz oktobra 1941. godine bila je prilika da postavimo pitanja kako grad kao lokalna samouprava vidi dalju sudbinu memorijalnog kompleksa koji ,zadnjih decenija, nosi naziv Groblje streljanih i da li ima naznaka za preispitivanje dosadašnjeg koncepta obeležavanja i sećanja na te tragične dane?

Osim toga što je izneo svoj lični stav da bi trebalo formirati neku,novu,javnu ustanovu koja bi se bavila isključivo staranjem o memorijalnom kompleksu,planiranjem i realizacijom Komemorativnig skupa i prigodnog programa Milišić je izbegao decidan odgovor na pitanje o potrebi  preispitivanja dosadašnjeg koncepta obeležavanja a što bi ,po nama, trebalo da se inicira i pokrene baš iz lokalne samouprave.

Jer, zaklanjanje iza normi, kako već to znamo da činimo kada nam ide u prilog, u ovom slučaju nije baš ni delotvorno a ni svrsishodno.

Kao što nije  ni delotvorno , ni svrsishodno, očekivanje da neke naučne i kulturne institucije na nacionalnom nivou porade na (re)definicij postojećeg koncepta obeležavanja i sećanja na kraljevački oktobar iz 1941. godine.

Tekst je jedan od sadržaja medijskog projekta „Znam,čuo sam,to je…“ koga,uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, sprovode „KV Novosti-on line“. Stavovi izneti u tekstu su isključiva odgovornost „KV Novosti-on line“ i ni na koji način ne predstavljaju stavove i mišljenja Ministarstva kulture i informisanja.