Sve je bilo pomalo neobično ,u sredu, na sastanku sa medijima, upriličenom u svečanoj Sali Skupštine grada.Od činjenice da je sastanak zakazala novoformirana i nepoznata „Građanska inicijativa za Kraljevo“ , preko iznetih ideja za spas Fabrike Vagona, do burnog kraja planiranog susreta sa medijima za šta se pobrinula grupa sindikalnih aktivista Fabrike Vagona predvođena Momčilom Vilotijevićem , predsednikom fabričkog ogranka Industrijskog sindikata i Negosavom Vojinovićem predsednikom radne grupe za tehnološke viškove. No , pođimo redom: Grupa nekadašnjih stručnjaka i rukovodilaca kraljevačke Fabrike Vagona u kojoj su dr.Tomislav Simović ,nekadašnji generalni direktor i ministar privrede u ,nekadašnjoj Saveznoj vladi, Vladica Milosavljević-Pikljo, nekadašnji tehnički direktor, magistar Jovo Spasojević, nekadašnji direktor „Alatnice“ u fabrici , kao i Slobodan Mišolić ,Tomo Otašević, Milomir-Mile Nedeljković i Dušan –Dule Stojić koji su ,takođe, deo svog radnog veka proveli na raznim, odgovornim, poslovima u Fabrici Vagona , oformili su Inicijativni odbor „Građanske inicijative za Kraljevo“. Njihova ideja a i cilj je (bio) da pomognu Fabrici Vagona da se „izvuče“ iz , kako to neko od njih reče, „tranzicionog gliba“. Partnere su našli u Udruženju preduzetnika „ Novi horizonti“, obavili su razgovore sa predstavnicima Regionalne privredne komore, gradonačelnikom Kraljeva… i rešili da javnosti , putem medija, iznesu svoje ideje i predloge.A one su ,u najkraćem da se privedu kraju neki ,zbog dvogodišnjeg štrajka, prekinuti, već ugovoreni poslovi,da se obezbedi ,za prvu fazu, remont starih vagona za potrebe železnice a da se ,potom, traže i ugovaraju novi poslovi.Za to su im potrebne pare a njih bi , po njihovom mišljenju, trebalo da obezbedi država na inicijativu( i pod lobi pritiskom) lokalne samouprave.Na prvu ,reklo bi se ,suvisli, ne baš originalni predlozi ali ,valjda, po njihovom, neizrečenom mišljenju, ojačani autoritetom njihovih stručnih i rukovodilačkih kompetencija. Ali ,u celoj toj postavci potkrale su se ,čini nam se , nekolike „slabe tačke“. Jedna je pridruživanje sadašnjeg v.d. direktora Fabrike Vagona Zorana Minovića ovoj grupi veterana i njihovim predlozima a duga je što je dr.Tomislav Simović, nekadašnji direktor odnedavno i predsednik novog Nadzornog odbora fabrike član ove inicijative. I tako je ,nenamerno, dat šlagvort za tvrdnju da je ona Dantevoa o „putu do pakla popločanom namerama dobrim“ primenjljiva u svim vremenima.Jer , upravo to je bio povod da ,pozvani, predstavnici radnika burno reaguju optužujući v.d.direktora za brojne propuste a ,Simovića, novog predsednika Nadzornog odbora da je najpre trebalo da se sretne sa njima a tek potom da promoviše ideje grupe veterana kojima i sam pripada.

Progovorivši jezikom , kao sami rekoše , „praznih džepova i stomaka“ očas su zbrisali uvodna prisećanja na slavne dane kada je ,27 vagona dnevno proizvođeno u Fabrici Vagona. Očas je otrežnjujuće zavučala informacija o 435 radnika koji su se prijavili za socijalni program od ukupno 730 , a gorčini bučnog kraja doprineli su i pričama o višegodišnjim neisplaćenim zaradama i posledicama po njih i njihove porodice.Skloni ,inače, deobama svake vrste uobičajavamo u ovakvim i sličnim situacijama da krivicu tražimo isključivo kod neistomišljenika. Stoga olako prihvatamo konačne stavove i zaključke o krivici onih , „drugih“, drugačije mislećih. Ovaj skup završen je u tom tonu ali ,čini nam se, da će ,možda, ujutru i jedne i druge osećaj gorčine zbog propuštene šanse da razgovaraju i postignu mimimum zajedničkog u pogledu na budućnost Fabrike Vagona podstaknuti da se ,ponovo, sretnu.Predlažemo iz , za početak, bez prisustva javnosti.